Category : Poezija

90 posts

On živi sa bubama.
Ja živim sa njim.
Slušaju nas te bube
što se vuku po njegovom podu
i oko naših cipela
Slušaju nas kako
vrištimo jedno na drugo
pa kako smo plačni
i razmazani
pa kako vodimo ljubav
ili se samo jebemo.
Slušaju nas
bube sa njegovog poda
i možda se smeju
tome kako smo izgubljeni
među tim hladnim zidovima.
Osim kada legnemo
u taj krevet zajedno.
Tada su samo ljubomorne
na taj zagrljaj
u koji stane ceo svet.

tumblr_loj9gxZRe01qk0vgwo1_500

Ti ne želiš da odeš odavde,
a ja sam sita, znaš.
Bilo je ono jedno veče
kad bila sam najsamija na svetu
i kad lepo sam mogla da vidim
kako jedan po jedan
od ovih devet života
koliko ih inačle imam
kako lepo,
lagano odumiru.

Mene su ovde do ludila
izlupali po glavi
i leđima
tim plakatima kojima prodaju
moje telo
moje pravo da budem
žena
lezbejka
ciganka
peder
i stranac
i ništa.
Mene su ovde de bola prestravili
svim onim što smem i ne smem.
U ćošak su me priokleti sabili
toliko da ne razlikujem
svoje pravo od neprava
tuđe pravo od neprava.
Ja sam se,
dođavola,
strašno umorila
od toga da ikome govorim
šta sme i ne sme.
jer osećam da ne smem ništa
do da odem odavde.

Taj prokleti kompromis,
znaš,
kad se od mene negde
bude očekivalo
da pišem na tuđem jeziku.
Taj prokleti kompromis,
a ja ću biti još uvek svesna
da jezik je jedino
zbog čega sve ovo volim.
Samo,
kad na tom mom jeziku
kažu
Ubij pedera!
Kad kažu
Same ste tražile!
Kad kažu
Idi ako ti se ovo ne dopada
Je l to moj jezik i dalje?
Taj koji ne razumem?
Taj gde je ljubav u redu
ali nemoj da je s istima?
Taj gde je poštenje krajnje bitno
ali možeš malo i ukrasti
ako baš niko ne vidi?
Taj gde kažu ne ubij
ali onda premlate na smrt
čoveka jer je drugačiji?
Je l to moj jezik?
Taj na kom se stidim?

***

I onda valjda odeš odavde.
Šta ja znam o tome,
još se nije desilo.
Tada valjda odeš
i stojiš mali i smotan
pred celim velikim svetom
koji odjednom imaš
i ne znaš šta bi pre
od svega što odjednom smeš.

I ne znam jedno
kad crkneš
ni gde si
ni čiji si
ni šta se od svega računa
ni da li je ružno što si jednom rekao:
Ma boli me bre baš
i okrenuo leđa celom ovom životu
jer,
to svi znaju,
to života videlo nije.

Da li si onda i ti stranac
kad na svom jeziku kažeš:
Ovo nije moje
Nista mi ovde ne pripada.
I odeš
i ne misliš više na to
kako si ovde mogao
da crkneš kao ker,
hranjen đubrem
ispred tv ekrana
novina,
hranjen lošim vestima
koje deliš sa slučajnim,
novim i starim,
poznanicima,
što svi su redom
iznutra
odavno
umrli
i sad samo čekaju
da budu sahranjeni
i to od one plate
koja evo ne stiže
već treći mesec
zaredom.

tumblr_lecs0o6jUC1qatsq6o1_500

On ima ružan ten
i, kao i ja,
lako pocrveni kada mu je neprijatno
pa mi ga je u početku bilo malo žao.

Onda sam jednom,
ja kao pod normalno,
pomenula svog druga
i gej klub
a on je,
njemu isto pod normalno,
iskolačio oči
i ja sam shvatila
da su u stvari jako gadne.

Onda sam ja pocrvenela,
umesto njega,
jer mi je bilo malo neprijatno
da neko tako uopšte nema pojma
šta je normalno.

On je kolega sa posla.
Šta sad.
Kolega kao svaki drugi.
Nekoliko sati davljenja.
Mogu ja to.
Tešim se, dobro je,
bar ne nosi brojanice.
Ali nosi torbicu oko vrata,
to mu dođe na isto.
Mogu ja to,
govorim, dobro je,
bar nema devojku takav nikakav.
Ali priča mi o svom psu
kao da je ništa
i sve nekako mislim
da tako nikako
jedino i ume da voli.

Jednom me je pitao
kako moj momak
je l on okej
sa tim što je taj moj drug
ZNAŠ
i onda se izbeči ponovo.
Ne znam, kažem, šta?
On se kao smejulji glupavo.
Ja ga pustim namerno
da mu bude nealgodno,
da crveni kad je glup.
Ja kažem:
Misliš,
što je gej?
Pa ok mu je to.
Ne bih bila sa njim da nije.
On kao klimne glavom.
Razume se.
Kao jasno mu je.
A crveni.
I oči su mu ružne
i osmeh mu nije lep
ni mrvu jednu jedinu.

On kaže, naravno,
da su dve žene u redu,
da to razume,
i smeje se ružnim osmehom
i dalje,
dok češe muda usput
po deseti put taj dan,
a ja to vidim
i više mi nije neprijatno,
više ne crvenim.
Odvratno mi je
i želim da ga šutnem.

On je opak jebač.
Moj kolega s posla.
Jednom me je zvao
U pola tri noću.
Ja u izlasku,
baš sa tim drugom,
on negde
sa nekom devojkom.
Kaže:
Pokupio sam neku ribu.
Tako to jebači kažu i rade sigurno.
Pita
je l bi mogla doći sutra u prvu.
Ja kažem da ne bih
da pijem
da neću još kući.
On se uvredi, naravno.

On,
moj kolega,
veliki jebač,
kom treba druga smena
da bi mogao da jebe.
Jer valjda ne možeš
da jebeš i da radiš,
da radiš i da jebeš.

Moj drug može.
Onaj,
ZNAŠ,
on može celu noć
i da sledeći dan
ode na posao ‘ladno.
Jednom smo pili do 6 ujutro
a on je radio od osam.
I mogao je.
Moj drug.
Taj.
Veći jebač od svakog
ko naivan misli
da je za ljubav i seks
važno bilo šta
osim želje.
Moj drug
koji sa svojim momkom ne može
da se ljubi u gradskom prevozu
al’ zato može celu noć.
I da mu je svejedno
koja je sutra smena.

Sitne radosti:
Večera na stolu i muzika
sa starog radija,
tanka marama
koju vežeš oko vrata,
sa dve tri kapi parfema
mokro klizi
niz kožu.
Mali trenuci krupnih zadovoljstva:
Zrela voćka u ustima,
ugriz,
snažan stisak na bokovima,
pa uzdišeš,
ljudi koji se drze za ruke
i onaj jedan što peva
sebi u bradu
i misli da ga niko ne čuje.

Ti šetaš
Ti primećuješ
Ti si svoj i svačiji.
Ti si platno na kom se
tuđe sitne radosti oslikavaju.
Smeješ se
i dodirnuo bi kosu
onoj ženi na semaforu
što nestrpljivo čeka
zeleno svetlo
i cupka s noge na nogu.
Tvoje oči su ogledalo
u kom se jasno vide
njihove radosti i tuge.

(Jednu scenu ne možeš
da izbaciš iz glave godinama:
U taksiju si,
i kroz prozor vidiš devojku,
pored puta, na stanici,
kako čeka autobus,
a možda i samo plače,
jer oči su joj suzne,
suzne
i grca spuštenog pogleda
i krije se od ostalih koji stoje
i ti malo zacviliš
u sigurnom prostoru ukom si,
na točkovima
dok kliziš niz dosadni grad.
Pamtiš.
Godinama kasnije.)

Misliš na radosti.
Tuđe.
Toliko sitne i neupadljive
da ih navlačiš na svoju kožu,
da ih nosiš kao drugo telo,
da ti je od njih danima toplo.
Greje te lepota tuđeg smeha
dok ideš u prodavnicu
po hleb i narandže.
Kad se okreneš da vidiš ko se smeje
tvoj dan postane sav ružičast
i onda,
kad dođeš među svoja četri zida,
umesto da plačeš
ti se smeješ u supu
i ne možeš tu lepotu smeha
da zaustaviš nikako.
Ni lošim tv programom,
ni radijskim emisijama
koje slušaš,
narkomanski,
po unutrašnjem diktatu,
po potrebi bica za nostalgijom,
očajem,
čime li već.
Ništa ti ne pokvari
tu nasmejanu supu
koju piješ i sa usana prolaznika.
Toliko ti se čini
da se prožimate
kad koracas za njih otvoren.
I svet je lepo i prijatno mesto,
iako je hladno svud pokoži,
iako grudnjak žulja ispod kaputa
i džempera
i još jedne majice
i još jedne majice
i gomile svega što služi da greje.
Odjednom ti je toplo
i bez svega toga,
na minus jedan,
kad te neko,
nepoznat,
pogleda u oči
i ne kaže ništa,
i sve znaš.

Kako su lepi i tužni naši životi
razbacani po ulicama.
što se tako neprekidno prepliću.
Te uvek iste, a drugačije tuge.
Kako smo lepi i ničiji
dok hodamao i u sebi nosimo
zaključane
tajne
suze
smeh.

Ja blago vrisnem u svoj šal
od (valjda) radosnog uzbuđenja
kad se setim
kako smo svi sami ovde
i svi zajedno u tome.

tumblr_lnog44NY0O1qmolq7o1_500

Kad me nema jer mi je lepo
ja pustim sebe da me nema.

 

Ne moraš uvek, znaš, biti 100% svoj.
Važnije je mnogo da si uvek 100% tu.
Sa prisutnošću imam problem.
Ona mi teško pada.
Ne umem je uglavnom.
Dok se zalepim na mesto na kom sam
proživim nekoliko paničnih napada,
triput propustim sve lepo
što se oko mene desava
i još bar jednom stignem
da mislim o smrti.
I onda,
gle,
moje ruke,
moji prsti,
moj nos,
kosa,
soba u kojoj sam,
ljudi,
svi ti ljudi koji dišu,
imaju oči i noseve,
gledaju lepo i manje lepo,
nežni su i uplašeni,
svi ti ljudi,
taj trenutak što držiš u rukama
i, gle,
tu sam!
Tu sam!

Desi se retko, znaš.
Ta prisutnost potpuna.
Desi se toliko retko
da mesecima mrznem
plašeći se da li će se opet i opet desiti.
I kad se dogodi,
ta mala magija,
taj spektakl od trenutka
koji je velik
samo zato što si u njemu ceo,
ja tad ostavim sve što radim,
kafu koju pijem,
ljude s kojima govorim,
kosu koju sušim,
njega koji me ljubi
i gledam,
gledam,
samo dugo gledam
i ježim se,
sve do trepavice najmanje,
ma, do odrva skroz.
Samo gledam
i ježim se,
kako je lepo
kako je stvarno!
Život ovaj krvavi.
Koliko je divan samo.

balloons,balloon,girl,sky,baloons,free-9a29abfb2366eb03ddd8248feece167c_h

PAGE TOP