Category : Tekstovi sa raznih strana

24 posts

Mislim da je na svetu malo stvari koje volim toliko koliko volim poklone.
Ima onih pogleda od kojih te prođe jeza (iz prvog, ne iz trećeg puta), ima onih baš nekih najslađih dinja na svetu i tako nečega možda još ima, al’ tu su blizu i pokloni. Pravo jedno čudo od milijardu slojeva u kojem skoro pa jednako uživaš i kad si klinac, i kad malo porasteš, i kad si kao baš veliki i kad skroz omatoriš. I, što je još lepše, možeš u njima da uživaš i dok ih poklanjaš i dok ih daješ! Zamisli tu dvosmernu radost!

Rođendan mi je negde odmah iza ćoška i mislim se ovih dana: sve nekako, bre, ne mogu da prebolim ono kad se od rođendana pravi totalna fešta. Dobro, lažem sad malo, jer svu onu gužvu koja se oko rođendana stvori, te milijardu rodbine, to puštanje pesme s mojim imenom, e, to sve baš jako ne volim. Ali ono uzbuđenje, kao: tri puta ljubljenje, kulturno, i ubaci ti usputno u ruku neku kesicu šuškavu i ceo taj ritual dok je blago ispipavaš usput (a ne smeš odmah da otvoriš; nauče te, zlobnici, da nije pristojno), pa da l’ je knjiga, da l’ je majica, ili jao, vidi ovo, nemam pojma šta je, može biti sve na svetu! Ta mala igra pogađanja koju igaš sam sa sobom i tim šuškavim čudom u rukama, koje može da bude sve šta poželiš, koliko je to samo lepo!
Kad sam bila mala, sećam se, i dobijem za rođendane ili Nove godine neku paru (u tom periodu, svaki komad novaca je bio samo „neka para“ bez da znaš brojku, precizno), to je bilo valjda nešto najtužnije što može da mi se desi. Ubijena je sva radost iščekivanja, nema igre mašte i pogađanja, samo jedno mrtvo parče papira što tu ped tobom stoji, i nisi valjda lud da brojiš nule. To je sve dupla nula, bre!

10494768_10203627333019407_6617826226288540485_n
Sa slatkišima je već bila druga priča. Njima sam se uvek prilično radovala, čak i kad naiđem na neke koje ne volim tako mnogo. Ipak, eto, ima tog rovarenja, papira što šuška pod prstima, pa onda smažeš zalogaj i sa samim sobom iščekuješ da li je lepo ili bljak. To je već nešto. Tu mašta šljaka samo tako!
A da vam ne pričam tek o tome šta je jedan Deda Mraz mogao da znači u tom takvom svetu sazdanom od poklona, od pahuljičastih poklona koji samo tebe traže. (Ni Deda Mraza i to što ga, bezobraznika, nema, nikad neću preboleti.) Pa, to nije bilo puno poklanjanje, nego – zamisli samo! – ti čak pišeš svoje želje tom nekom, sve kao s mišlju da ih on ionako sve uvek ispuni, i onda čekaš i čekaš i čekaš, i tog 31. odlaziš na spavanje toliko uznemren radošću iščekivanja da se to graniči s ludilom jednim lepim, pa naredni dan, ispod svetlucave jelke – sve lepo i najsvetlucavije na svetu što samo tebe čeka. Zamisli: sve tvoje dedamrazaste želje – ostvarene! Ako neka i nije, tu i tamo malo se smoriš, ali papir nastavi da šuška, i tražiš tragove (možda mu se brada zakačila za jelku pa je mrva kao ostala), i smeješ se očiju velikih kao dva užarena, radosna sunca.

…A onda i porasteš, pa poželiš da i ti nekog obraduješ onako kako si ti bivao obradovan kad si bio mali. I to kad prvi put vidiš kako se nečije oči šire u osmeh, pa kako to celo lice postaje jedna velika usta i jedno veliko, lepo, nasmejano srce, pa što je to nešto baš najdivnije na svetu valjda.
I, šta znam, valjda tako nekako i preboliš to što nema ni Deda Mraza, ni Uskršnjeg Zeke, ni to što ti rođendani više nisu skup rodbine, poklona i loše muzike. Na red dođu oni sitni, usputni znaci pažnje kojima ti obraduješ nekog ili neko tebe: čokoladice sa slatkom porukom ubačenom u torbu, u prolazu, pa ručno pravljeno ovo i ono, pa sitni novci i krupne reči, pa samo reči kad se nema ni za šta drugo.

I pravo da vam kažem, ja skidam taj šuškavi papir sa milion i jednog poklona i dan danas. Neki od njih uopšte ne postoje, neki od njih se nikad ne dese, al’ ima ih par koje celog života sanjam i koji mi i dalje traju. I sve šuška i šuška i ceo mi se svermi trese svake godine od tog lepog iščekivanja. I sve čekam (šta čekam – znam!) doći će mi jednom taj Deda Mraz i doneti to što sam mu tražila inače se ovaj život ama uopšte ne računa.

Mesecima sam odlagala pisanje ovog teksta, nadajući se da ću kada ga konačno budem pisala moći da odvojim lične od objektivnih utisaka. Odustala sam shvatajući da je ono što Tangu daje posebnu draž upravo način na koji obavezuje na ličnu identifikaciju, bilo sa akterima, bilo sa destruktivnom strašću koja raspiruje maštu, bilo sa tragedijom utkanu u samo srce ovog kinematografskog dragulja.

50333.1020.ABertolučijeva (Bernardo Bertolucci) umešnost u ovom filmu dolazi do izražaja već kod prvih kadrova Pariza i prenošenja istovremeno veličanstvene i otužne atmosfere u kojoj Paul (Marlon Brando) ispušta očajan krik na ulici, dok kraj njega prolazi predivna Žana (Maria Schneider), za trenutak se osvrćući, a potom nastavljajući svojim putem koji, neočekivano, zavrsava na istom mestu na kom i Paulov – u trošnoj hotelskoj sobi Pariza koja tek čeka da joj se, kroz njihovu zajedničku strast, glad i očaj, udahne duša.

Atmosfera sa slika Frensis Bejkona (nestvarne, narandžaste, istovremeno hladne i tople nijanse) i muzika Gata Berbijerija samo daju na težini ovoj priči u kojoj se, čas nežno i stidljivo, čas gotovo posve napadno, upoznajemo sa ličnošću i životnim pričama glavnih likova: Paul je sredovečan muškarac, menadžer hotela, čija je supruga skončala na tragičan način – samoubistvom, te on depresivan luta ulicama Pariza. U hotelu nailazi na Žanu – dvadesetogodišnju francuskinju iz ugledne porodice koja traži stan jer će se za dve nedelje udati za mladog filmskog reditelja Toma (J. P. Leud).

20110502212055

Sam Bertoluči opisao je Paulov lik “mužjackim”, a Žanu kao “muški san”. Pa ipak, više od ovih opisa kojima su pre akcentovane njihove polne karakteristike nego sami karakteri, u ova dva glavna aktera oslikava se težina života i to ona koja, kroz seksualni, a neobavezujući čin, teži lakoći – i to sve dok ne stigne do one oličene u nazivu poznatog Kunderinog romana.

Prvi korak ka toj (nepodnošljivoj) lakoći jeste seks u koji Paul i Žana stupaju; dva stranca slučajno zatečena na istom, pustom mestu, to lagano približavanje što podseća na ono koje se da stresti u životinjskom svetu, kada, njušeći se, prilaze jedna drugoj, to gubljenje ličnog prostora i stapanje nakon kog soba trošnog hotela u Ulici Žila Verna ječi od praznine.

lasttango_14

Poslednji tango u Parizu nazvan je još i poslednjom pornografskom bajkom, ali seks je u ovoj priči tek oruđe samodestrukcije u rukama dva glavna junaka koji pokušavaju da pobegnu od sebe i sveopšteg besmisla kroz konstantno stapanje koje nikako nije ono stapanje dušom u kom se brišu granice sopstva, već takvo da je u njemu važno tek prosto se izgubiti za čas, dok duša zveči kao prazna školjka.

tumblr_l99hr6Om7K1qbosqpo1_500

Snažan lični pečat koje je Brando dao ovom filmu postaje još upadljiviji ako se uzme u obzir da je većina dijaloga ovde upravo Branova improvizacija. (Poznato je veličanstveni glumac nije voleo da pamti čitave dijaloge, te ih je i za potrebe Tanga imao ispisane po papirićima – razbacanima po prostoru (koje je kamera nastojala na ne uhvati), ali granica je, pak, bila pređena kada je zatražio da mu monolog u sceni sa mrtvom suprugom bude ispisan upravo na njenom telu.)

Ono na šta se, sa ponovnim ličnim uplivom, osećam obaveznom da se pozovem kada je reč o ovom filmskom biseru nepravedno okarakterisanom kao, najpre, izuzetno eksplicitnom i kontraverznom, jesu zlatne reči Henrija Milera koji je razliku između pornografije i umetnosti video upravo u (ne) postojanju erekcije: Ukoliko penis visi – to je umetnost, u suprotnom je pornografija.

Istina je da Bertolučijev Tango uzbuđuje um do granice ejakulacije i rastužuje dušu do samog plača, ali Tango nikako nije priča o razuzdanom seksu dvoje stranaca, ili može biti, ali tek nakon što se doživi kao priča o, istovremeno, veličanstvenoj i užasavajućoj destrukciji, o gubljenju i preispitivanju sopstvenih i tuđih granica, o besmislu, o strahu da se pustimo, snazi koja treba da nastavimo i, najzad, ovo pomalo i jeste film o Marlon Brandu.

tumblr_m364yiM7M01qeyv3fo1_500

Izuzimajući scenu seksa s početka filma i onu sa maslacem, do koje ćemo kasnije doći, u Tangu se između Paula i Žane vidi pre emotivno nego fizičko zbližavanje: scena u kojoj sede na podu, na ogromnom dušeku, isprepletenih udova, licima okrenuti jedno ka drugom, zagrljeni – zapravo je nežna i romanticna, možda za trenutak i uklopiva u onu sintagmu o poslednjoj pornografskoj bajci. Paul je, pak, prekida (ili nastavlja?) još jednom podsećajuci Žanu kako ne treba da znaju ništa jedno o drugom, a posebno ne imena. Uveravajući je da je, da bi se jedno drugom radovali u prljavom, a intimnom pariskom hotelu, neophodno da zaborave sve izvan tih zidina, i on sam za trenutak i sumnja u mogućnost da ispuni sopstveni zahtev, pa ipak, čini mu se neophodnim kako bi se od besmisla zaštitio bar mrvom smisla – na grudima mlade francuskinje koja ga, verovatno samo naizgled, ne obavezuje ni sa čim i ne traži mu ništa osim telesnosti u kojoj joj se daje. Njihova fizička ljubav poprima nešto dublju i romantičniju formu, kada joj Brando priča o svom detinjstvu, o majci i ocu, o kučetu koje se gubi u žitu (ova priča zaista je i pripadala Brandovom životu). Marija mu, ozarena, govori kako ga je prešla i konačno navela da priča o sebi, ali već u narednoj sceni, dok još uvek govori, Brando prestaje da je sluša i vraća se svojoj ledenoj tišini, a Marija ponovo postoje devojčica kakva je u svojim pričama koja, u uzanim farmericama, potpuno obnaženih grudi, zavlači ruku u svoje međunožje i dotiče se. Dok oboje ignorišu prisustvo onog drugog, Brando na podu plače, a atmosfera je gorka i teška.

Tango (1)

Upravo su osećaj te težine i ukus gorčine ono što je obeležilo Tango, pre nego romantična atmosfera Pariza ili razudana romansa ovog filmskog para. Uopšte, u Bertolučijevim filmovima (kasnije i u “Sanjarima”) vidimo jedan drugačiji Pariz – onaj koji pritiska grudi, koji stvara težinu, trošan i razbucan, ali zanosan u svojoj nelepoti.

Njihova veza nastavlja da se razvija uporedo sa Paulovim očajem, koji najpre biva gotovo neprimetan (u sceni u kojoj je sa Žana u kupatilu, dok se on brije, a ona obnažena još jednom pokušava da mu govori o sebi i sazna nešto o njemu), a potom raste do granica sadizma oličenog u slavnoj sceni sa buterom. Ova, zapravo nebitna, scena (u kojoj Brando uzima puter i primorava Šnajderovu na analni seks), kasnije je, na žalost ili na sreću, postala jedna od onih koje su proslavile Tango, a u prvobitnom scenariju nije ni postojala, već ju je sam Brando spontano osmislio i predložio Bertoluciju i Šnajderovoj.

“Marlon mi je rekao: Marija, ne brini, to je samo film. Iako je to što je radio bila samo gluma, u toj sceni sam istinski plakala. Osećala sam se tako poniženo i, da budem iskrena, pomalo silovana od strane obojice – i Branda i Bertolučija. Na kraju, Marlon me čak nije ni pozvao da me uteši ili da mi se izvini. Srećom, sve je snimljeno iz prve.”

tumblr_l9c46cUKDY1qdocvao1_500

Dodala je i da je to jedina stvar koju nije trebalo da uradi i koja joj je uništila život. Kasnije je i sam Bertoluči tvrdio kako smatra da je ona tada bila previše mlada da razume šta se radi, te da joj je ovim filmom ukrao mladost. Marija je u jednom od kasnijih intervjua pricala i o tome kako ju je snimanje Poslednjeg tanga u Parizu zauvek obeležilo.

“Snimila sam 50 filmova u karijeri i Poslednji tango u Parizu je star 35 godina, a to je jedini film o kojem me svi ispituju. Marlon je bio sramežljiv u vezi svog tela, a meni golotinja tada nije predstavljala problem jer sam mislila da je to lepo. Ljudi su me identifikovali sa devojkom iz toga filma, a to uopšte nisam bila ja. Bila sam tužna jer su me doživljavali samo kao seks simbol, a ja sam htela da me prepoznaju kao glumicu.”

PDVD_045

Neosporno je da je ova scena doprinela istovremeno mračnoj i fantastičnoj atmosferi Tanga, ali ono bez čega on ne bi bio isti, svakako jesu i divne obline Šnajderove. Sa spontanošću kakvu su mogle da nose samo njena mladalačka naivnost, Bertolučijeva umešnost i Brandovo glumačko umeće, ali i umeće imrpovizacije, Tango je dobio i na lepšavoj, skoro pa naivnoj golotinji.

ultimo-tango-610

Ovo filmsko dostignuće odmah po prikazivanju “prodrmalo” je cenzore i, očekivano, diglo ogromnu prašinu. U Italiji je bio zabranjen od 1972. do 1986., a pre par godina se konačno pojavila i integralna verzija duga celih 290 minuta . Ostale verzije koje su se pojavljivale bile su različite – od “originalne” od 132 minuta, preko one od 126 minuta koja je prikazivana u bioskopima u Jugoslaviji, pa do kraćih. U nekim zemljama išlo se toliko daleko da su rolne filma bile spaljivane.

Koliki skandal je izazvao razbarušeni Tango možda najbolje govori podatak da je Bertoluči zbog njega završio i na sudu u svojoj rodnoj Italiji, uz optužnicu da snima ilegalnu pornografiju. Pa čak i kada je optužnica bila odbačena, Bertoluči je na pet godina bio lišen svih građanskih prava. Bez obzira na to sto je film bio zabranjivan zbog svoje eksplicitnosti, pojedini analitičari i sociolozi pisali su kako se Bertoluči ovim filmom predstavio kao prorok pošasti novog milenijuma – bezosećajnosti.

last-tango-in-paris-01-470-75

Vrlo je verovatno da će istinskom ljubitelju kinematografije, od svih scena iz Tanga ostati kao najdramaticnija i najdominantnija upravo ona u kojoj Paulov očaj kulminira, bivajući gotovo potpno stvaran i opipljiv dok u sceni bdenja sedi u prostoriji kraj preminule supruge i govori tragičan monolog. Njegova gluma ovde biva neverovatna, a težina koju scena nosi može da se opipa prstima. U ovoj sceni Paul, konačno, više nije samo hladan, potentan mužjak koji odbija bliskost sa svojom mladom ljubavnicom, onaj koji se, kao na čas, prikazuje gordim i gorkim iz nepoznatog razloga. Ovde se, konačno, istinski slama. I slama gledaoca.

“Mozda bih stanju da razaznam univerzum, ali istinu o tebi – nikada. Ko si, dođavola, ti uopšte i bila?”

U sobi je mračno, a njegove reči variraju od tugaljave nežnosti, preko besa, gde se već lomi, dok je optužuje za njene prevare, pa sve do potpunog očaja zbog njenog samoubistva. Dok ovaj napušta sobu brišući suze, gledalac ostaje razbijen.

lasttango_10

PDVD_055

Kako sam Tango prvi put pogledala sa svega šesnaest godina, scena koja mi je ostala kao ponebno draga, bila je ona u kojoj Žana u venčanici, mokra, utrčava u hotel, i govori Paulu da je zaljubljena.

- Znaš zašto sam zaljubljena u njega?
– Ne mogu da dočekam da čujem!
– Zato što on zna kako da učini da se zaljubim u njega.
– Ti hoćeš  da te taj koga voliš čuva i brine o tebi… 
– Da.
– Hoćeš zlatnog, sijajućeg, moćnog ratnika, da izgradi tvrđavu u kojoj ćeš se sakriti, tako da nikad ne moraš da se bojiš, da se osećaš usamljeno ili prazno. To je ono što želiš?
– Da.
– Pa, nikad ga nećeš naći.
– Ali ja sam našla tog čoveka!
– Onda neće proći mnogo, pa će ti on tražiti da mu sagradiš tvrđavu od svojih sisa, i pičke, i svoje kose i osmeha i načina na koji mirišeš. Mesto gde će se on osećati dovoljno komotno i sigurno, tako da može da obožava ispred oltara sopstvenog kurca. 
– Ali ja sam našla tog čoveka. 
– Ne, ti si sama. Ti si potpuno sama. I nećeš moći da se oslobodiš osećaja samoce dok ne pogledaš smrti pravo u lice. To zvuči kao neko romantično sranje… Dok ne odeš pravo u dupe smrti. Pravo u dupe! Dok ne nađeš matericu straha. I onda možda… možda ćeš onda moći da ga nađeš. 
– Ali ja sam našla tog čoveka. On je ti! Ti si taj čovek.

Ovaj, iako težak, ipak romantičan bljesak koji se dogodi trenutak pre nego što Paul govori sa svojom mrtvom suprugom, i još nekoliko minuta pre scene u kojoj oboje bivaju posve izbzumljeni – i jedno od drugog i od sveta koji ih okružuje, taj čak nežan bljesak, uspeva, dakle, da, tada već mutne, nijanse sa Bejkonovih slika ponovo načini potpuo toplima i vrati ih u prljavu sobu hotela u, ironicno, gradu svetlosti.

ultimo155

Glavni akteri su za trenutak vraćeni svojim, odvojenim, životima (Paul – u sceni sa preminulom suprugom, a Žana dovodi Toma u hotelsku sobu, u kojoj bi, ubuduće, trebalo i da žive), tek da bi se već u narednoj sceni sreli na ulici i nastavili svoju, tada već potpuno dramatičnu, priču i to po Paulovom receptu:

- Gotovo je!
– Da, gotovo je i onda počinje ponovo.

PDVD_071

PDVD_074

aaLwXxquPr089xduOXUcQ3ZWo1_500

Ubrzo su u kafeu gde prisustvuju poslednjem tangu. I sopstvenom.

U ovoj sceni, Brando je ponovo onaj kakvog su ga žene volele i sanjale: beskrajno šarmantan. Njegova filmska partnerka je, pak, uplakana, potpuno dotučena njihovom romansom i želi da ode. Muzika koja atmosferu čini još uzbudljivijom, njihov nespretan ples i, pri napuštanju kafea, Žanin ponovni pokušaj da mu pomogne, pa Paulovo trčanje za njom sve do stana njene porodice i poslednjih minuta:

935886_471064166322658_487726825_n

lasttango_12

“Trčao sam kroz Afriku, Aziju i Indoneziju i sada sam te našao. I volim te. I želim da znam tvoje ime.”

Žana povlači obarac, a Paulovo kretanje ka terasi, uz dramatičnu muziku i nedovršenu rečenica: “Naša deca će se sećati…” čine da se jeza širi celim telom. (Usput prošapuće još jednu reč koju samo poneki znaju i čuju.)

tumblr_lm120rwDYx1qge3xwo1_500

Dozivljaji i tumačenja Tanga, posebno zahvaljujući njegovom epilogu, s razlogom su šarenoliki. Laički, mogao bi to biti i film o ljubavi dovoljno slobodnoj i drugačijoj da je u jednom mračnom i hladnom svetu osuđena na smrt. Mogao bi to biti i prikaz tek tog takvog hladnog i mračnog sveta u kom je telesna ljubav samo smeli, a naivan i neuspešan pokušaj da se od njega pobegne. Mogao bi, kao što prvobitno i jeste, biti prikaz Bertolučijevog sna u kom on na ulici sreće mladu ženu i upušta se u seksualni odnos sa njom ne znajući joj ni ime. A mogao je biti, kao što naposletku i jeste bio, mnogo više od svega toga.

dasda2vu

U Poslednji tango utkali su ogroman deo duše svo troje “glavnih i odgovornih”: Brando koji se sa ovim likom posebno identifikovao, pojedine dijaloge potpuno improvizujući, Bertoluči – koji je do te mere video sebe u Brandovoj glumi, da svojevremeno čak rekao da je u scenama u kojima se video Brandov penis imao utisak da gleda sopstvenu muškost i Šnajderova čiji je život ovaj film apsolutno obeležio i to na nešto drugačiji i manje lep način od onog koji je prvovremeno očekivala (priča se čak i da bi joj nepoznati, u javnosti, na sto za kojim bi sedela, ostavljali maslac).

last-tangobertoluccibrandoschneider

1475833_530069617088779_1738373800_n

U Poslednji tango, usuđujem se da kazem, utkan je i deo duše generacija koje su ga ispratile – od onih koje su prisustvovale njegovoj totalnoj zabrani, preko onih kada je bio tek delimično cenzurisan, pa do današnjih generacija za koje se, u moru eksplicnosti, smisao cenzure ovog filmskog dragulja potpuno gubi.

Portrait of Maria Schneider and Marlon Brando

Naposletku, uz izvesnu dozu straha pred mogućnošću da zvučim pretenciozno, priču o neformalnom Tangu morala bih da završim jednako lično i neformalno, kako sam je i otpočela. Ukoliko to ne učinim, plašim se da ću i na završavanje ovog teksta čekati koliko i na njegovo otpočinjanje.

Poslednji tango meni je svakako bio i jeste mnogo više od filma, čak mnogo više i od izvrsnog filmskog postignuća. Na izvestan način, nekolicini srećnika, Tango je putokaz. Nakon njega, stigla sam i do “Meseca”, i do “Konformiste”, ali, i više od toga – stigla sam, nekako kao slučajno, i do Bunjuela i svega onoga što me je kasnije na jednom dubljem nivou odredilo.  Deo sebe, koji sam, intimno i za ličnu upotrebu, utkala u Tango i Branda – onakvog kakvog sam ga u Tangu obožavala – upravo je onaj koji mi, godinama kasnije, dozvoljava da mu se na isti, a drugačiji način radujem, pa da i ove poslednje redove u njegovo ime danas ispišem sa jednakim žarom sa kakvim sam ga i prvih deset puta odgledala. I da usput nazdravim. Brandovski.

“If music be the food of love, play on.”

Dijana Knežević

Dobre vesti za tebe: te farmerke koje iz godine u godinu samo prevrćeš po ormaru, ne noseći ih, a odbijajući da ih baciš sada konačno možeš da upotrebiš na potpuno nov način! Bez obzira da li su ti postale za par brojeva veće ili manje, da li su se bespovratno uprljale ili pocepale, sada možeš da ih upotrebiš bez žaljenja.

Evo predloga šta da uradiš sa njima!

Ukrasi svoj najdraži rokovnik tim divnim, a odavno nenošenim farmericama!

Ukrasi svoj najdraži rokovnik tim divnim, a odavno nenošenim farmericama!

Teksas torba, naravno! Oni maštoviti i veštiji sa rukama mogu na nju da dodaju dugmiće, nakit, mašnice i drugo

Teksas torba, naravno! Oni maštoviti i veštiji sa rukama mogu na nju da dodaju dugmiće, nakit, mašnice i drugo

U posebnoj prilici, te farmerice mogu da se pretvore u način da dekorišeš trpezu – ovako.

U posebnoj prilici, te farmerice mogu da se pretvore u način da dekorišeš trpezu – ovako.

Ukoliko odlučiš da ih ne “uništiš“, već samo “oživiš“ – dodaj na njih čipku. (Može da posluži i bakin milje!)

Ukoliko odlučiš da ih ne “uništiš“, već samo “oživiš“ – dodaj na njih čipku. (Može da posluži i bakin milje!)

Interesantan teksas držač za olovke i ostale važne sitnice!

Interesantan teksas držač za olovke i ostale važne sitnice!

“Obuci“ svoj najdraži jastuk i osim “oživljavanja“ starih farmerica i prostoriji udahni novi život

“Obuci“ svoj najdraži jastuk i osim “oživljavanja“ starih farmerica i prostoriji udahni novi život

Mašnice, mašnice, mašnice! Lako se prave, a, zavisno od sopstvene maštovitosti, možeš ih upotrebiti na milion načina

Mašnice, mašnice, mašnice! Lako se prave, a, zavisno od sopstvene maštovitosti, možeš ih upotrebiti na milion načina

 

Izvor fotografija: dollarstorecrafts.com, marieclaireidees.com, etsy.com, wobisobi.blogspot.com, lifemadecreations.blogspot.com, pinterest.com, tumblr.com

Dijana Knežević

Kada se o najstarijem zanatu radi, etnolozi i antropolozi danas tvrde da je verska, odnosno obredna, prostitucija ono od čega je sve krenulo. Naime, hramovi gde se prostituisanje obavljalo bili u zgodno mesto zbog okupljanja ljudi, pa su se razmene ovog tipa mogle odvijati bez ikakvih problema. Tek pojava novca u VII veku pre n. e. učinila je da posao obredne prostitucije postane potencijalno komercijani poduhvat širokih razmera.

Grci su zato, kasnije u istoriji, vodili računa o prostituciji, jer je ona obezbeđivala značajan deo državnih prihoda. Tamo je prostituisanje postojalo naočigled svih, polisi ga nisu osuđivali, a postoji i navodna priča kako je zakonodavac Solun otvorio bordel sa umerenim cenama pod državnom kontrolom.

Među grčkim prostitutkama, posebno cenjene bile su one nezavisne (bivše robinje koje su u međuvremenu stekle slobodu) i hetere (nisu pružale samo seksualne usluge i njihove usluge nisu bile jednokratne, a one same su bile nešto poput kurtizana).

Danas je prostitucija, još uvek, izuzetno profitabilna, u nekim zemljama i legalizovana, odnosno regulisana kao delatnost. Javne kuće iliti Bordeli, čini se, nikada neće, postati nepopularni. Možda je samo slučaj da je sve manji broj prostitutki obrazovan u meri u kojoj su one nekadašnje ponajčešće bile.

Jedno od najpoznatijih imena na ovoj listi – kraljica Teodora

Jedno od najpoznatijih imena na ovoj listi – kraljica Teodora

Ovaj najstariji zanat, u bordelima i izvan njih, u teatru, na ulici, u Bilbiji, kroz istoriju, obeležila su ove žene:

Sada Abe (Sada Abe)

Ova japanka, želela je da bude duboko poštovana gejša, ali ju je sprečio sifilis, te je postala obična prostitutka. Iako je bila jedna od najpoznatijih prostitutki bordela u kom se nastanila, na kraju ga je napustila sa čovekom po imenu Kicho Ishida. I upravo tu počinje posebno interesantan deo njene životne priče.

Kako je bila neobične, psihički ne baš najstabilnije prirode, seksualno perverzna i otvorena, a uz to i ljubomorna, ove njene osobine naposletku su se pogubno spojile sa Kichovim fetišem: gušenje tokom seksa. Naime, Sada ga je, naposletku, tokom seksualnog čina, ugušila, a potom mu odsekla penis i testise, čuvajući ih u svojoj torbici sve do samog hapšenja.

O njoj je snimljen i film “U carstvu čula” (In the Realm of the Senses)

Nel Gvin (Nell Gwyn)

Poznata, ali i tražena zbog svojih bujnih grudi i punih usana, Nel je karijeru otpočela u bordelu svoje majke, ali je napredovala i do pozorišne karijere. Kao glumicu ju je zapazio kralj Čarls II i uzeo za ljubavnicu. Nakon njegove smrti, ostavio joj je deo bogatstva, a samo godinu dana potom i ona je umrla, kao i mnoge prostitutke, od sifilisa.

Sada Abe o čijem životu je snimljen i film “U carstvu čula”

Sada Abe o čijem životu je snimljen i film “U carstvu čula”

Kora Perl (Cora Pearl)

Ova obrazovana zavodnica nije bila obična prostitutka već kurtizana i spavala je sa pola evropskog kraljevstva. Obrazovanje je stekla u Francuskoj, nakon čega se vratila u Englesku u kojoj je i nalazila bogate muskarce. Takvi su jedino i mogli da joj priušte ono što je praktikovala: obnaženo plesanje po krevetima punim orhideja i odlaženje na večere obučena tek u šlag.

Njenim strastima ovde nije bio kraj. Obožavala je i da se kocka, pa novac koji je zaradila prostitucijom, jedva da je uspela da sačuva.

Frina (Phryne)

Frina je bila starogrčka hetera, odnosno jedna od najelitnijih prostitutki. Nije primala novac, već samo poklone i naposletku je uspela da zaradi bogatstvo.

Optuženu za jeres, branio ju je njen ljubavnik Hiperid koji je, mučeći se, pokušavao da je odbrani, da bi se naposletku dosetio i razgrnuo joj haljinu pokazujući njene savršene grudi (postojalo je verovanje da je lepota dokaz naklonosti bogova, te otuda). Sudija je, dakako, bio oduševljen i oslobodio je.

Čulna i rasipnički nastrojena – Koral Perl

Čulna i rasipnički nastrojena – Koral Perl

Veronika Franko (Veronica Franco)

Elitna prostitutka koja je, na kraju svoje karijere, navukla na sebe tužbu za veštičarenje (koja u tom period, doduše, i nije bila retkost). Veronika je, osim dobrog obrazovanja, bila i zaista poštovana, a već sa 20 godina našla se u vodiču za najbolje prostitutke koji je objavljen 1565. Podržavala je umetnost i i sama pisala poeziju.

Ketrin Volters (Catherine Walters)

Lepa, pametna i seksi Ketrin, ne samo da je bila kurtizana već je bila i modna ikona viktorijanske Engleske. Popularna u toj meri da su se ljudi okupljali samo da bi je videli kako jaše svog konja kroz Hajd park. Bila je tražena od strane elite, a njeni čaršavi ugostili su kralja Edvarda VII i Napoleona III.

Umrla je u osamdesetoj godini života, kao veoma poštovana i užasno bogata.

Popularna, graciozna Ketrin

Popularna, graciozna Ketrin

Sali Salisburi (Sally Salisbury)

Sali je prostitucijom počela da se bavi još gotovo kao dete, prodajući se, najpre, na sat vremena, za pola krune, da bi već sa četrnaest godina stigla do elitnog bordela u kom su joj mušterije bili aristokrate i umetnici. Temperamenta i pomalo luda, kakva je bila, završila je u zatvoru, nakon što je jednoj od mušterija zabola nož u grudi zbog karti za operu. U zatvoru je i okončala svoj život preminuvši od sifilisa.

Kraljica Teodora

Njena životna priča zaista se odvijala kao u onoj – preko trnja do zvezda ili bolje – preko jeftine prostitucije do bivanje sveticom.

Teodora je rođena oko 500. godine, a počela je da “usluživanjem” klijentele, usputno napredujući do glumice. Kao glumica, učestvovala je u porno predstavama, od kojih je jedna, posebno neobična, uključivala i prosipanje ječma po njenoj vagini i ležanje – sve dok ga guske ne bi očistile. Putovala je po Evropi sa bogatim muškarcima i usput je upoznala svog budućeg muža, prestolonaslednika Justinijana. Nakon smrti proglasili su je sveticom. Šta više bi jedna (bivša) prostitutka mogla poželeti?

Iako su Sali mušterije bile aristokrate i umetnici, naposletku je, kao i mnoge prostitutke, neslavno skončala

Iako su Sali mušterije bile aristokrate i umetnici, naposletku je, kao i mnoge prostitutke, neslavno skončala

Rahab (Rehab)

Prostitutka koja je, opisana u Josifovim knjigama, zapravo i ostala upamćena zahvaljujući Bibliji. Navodno je bila pametna, slobodoumna žena koja je odbijala da robuje suprugu, te je odabrala prostituciju kao način da bude slobodna. I zadovolj(e)na.

Aspasia (Aspasia)

Savremeni naučnici tvrde da ona nije bila prostitutka, ali kako bi se to uopšte i moglo tvrditi? Rođena 470. godine pre n. e. u Atini gde je, kao dobro obrazovana hetera, radila u bordelu, a jedan od njenih muškaraca bio je i državnik i govornik – Perikle, uz kog je posebno stekla ugled.

Aspasia, ona koja je i Periklea zavela

Aspasia, ona koja je i Periklea zavela

Izvorni tekst – StudioKnow

Dijana Knežević

Dosadile su ti stare šolje za kafu, a imaju sentimentalnu vrednost, pa baš i ne bi da ih se odrekneš? Zidovi ti se čine monotonim, a nemaš novca za kupovinu slika? Imaš gomile majica koje znaš da nećeš nikada obući, a žao ti je da ih baciš?

Evo kako starim stvarima da udahneš novi život i kako da, naizgled obične stvari, načiniš divno veselima, ostavljajući na njima svoj lični pečat!

Ukrasi šoljice za kafu

Štare šoljice se, uz dovoljno mašte, mogu pretvoriti u nove! Potrebni su samo vodootporni markeri i ideje koje ćeš na njih da smestiš.

Razveseli stare, monotone šoljice za kafu

Razveseli stare, monotone šoljice za kafu

Mašnu za kosu pretvori u prsten

Sećaš se onih šnalica i mašnica koje su pretprošle godine bile u trendu? Ako su ti dosadile, nemoj da ih bacaš! Evo šta možeš da učiniš sa njima!

Mašna za kosu kao prsten

Mašna za kosu kao prsten

I bez slikarskog talenta možeš biti slikar!

Za ovo ti treba ram za slike (zavisno od ukusa, možeš upotrebiti i drugačiju podlogu), eventualno nešto boje i adekvatna tkanina. Uz dovoljno mašte, sa zidova će se i u zimu smejati proleće!

Odahni ako nemaš talenta za slikanje

Odahni ako nemaš talenta za slikanje

Staru majicu pretvori u interesantnu maramu

Konačno, evo načina da staru majicu sačuvaš, a da se ne osećaš krivom što uzalud stoji u ormaru. Makaze u ruke!

Evo kako da ipak sačuvaš majicu koju si planirala da baciš

Evo kako da ipak sačuvaš majicu koju si planirala da baciš

Ukrasi sveske i rokovnike

Od starih farmerica, osim šortseva i torbica, možes i svom najdražem rokovniku da daš potpuno novi izgled. Čak i bez šivenja, uz super lepak i makaze.

Neka tvoj najdraži rokovnik nosi tvoj lični pečat

Neka tvoj najdraži rokovnik nosi tvoj lični pečat

 

Izvori fotografija: pinterest.com, tumblr.com, favim.com, aprettypennyblog.com

Dijana Knežević

PAGE TOP