Dan 02. – Ne treba ti razlog da nekome ulepšaš dan <3

Ovo je bilo za mrvu više od usputne ljubaznosti jer je zahtevalo i malo iskakanja iz zone komfora. Ne mnogo, ali taman da ti se na +27 stepeni obrazi zarumene i da se kao malo glupavo postidiš.

11138138_898508373543794_1342195877945391201_n

Na papiriće sam napisala tu kao ljupku rečenicu ili dve i zadenula par lepih cvetaka, pa je trebalo da sve to zadenem ljudima za stakla automobila. I kao super – ispala sam iz stana skroz rešena da to i odradim, a onda usput shvatiš da ti je neprijatno. Kao – šta ako neko zastane i gleda, šta ako neko ko ide iza mene stoji i viri, pa da li ja onda ličim na nekog glupavog hipika, još sam obukla i ovu cvetnu haljinu, i sve tako neka bezvezna šta-ako.
(A trebalo bi, u nastavku, da poklonim i čokoladicu/cvet/nešto nekom potpuno nepoznatom. Pa nemam pojma kako ću to da odradim, ali sad bar znam da moram.)

I, da, žao mi je samo što neću moći da vidim lica onih kojima sam te porukice i cvetiće ostavila. :( :) <3

#30daysofkindness #day02

(…) 2000. sam imala 11 godina i bila sam peti razred. Izgledala sam smešno. Pretpostavljam da su i mama i tata i čitava rodbina, da su svi pokušavali da nadomeste ono što se dogodilo, kao da je bilo do njih. Znam da sam i te ’99e jela kinder jaje i rafaelo. Znam da sam ’00e imala gomile plišanih igrački i uvek belu čokoladu, od dede, s putovanja.  Znam da sam ubrzo imala ogromne obraze i da sam bila na korak od ogromnih kompleksa, jer pubertet je već čekao i minijaturne pubertetske sise su se već pojavile i sve mi je zajedno bilo baš skroz bljak. Sva takva, upala u svet u kom nemam pojma šta se dešava (sjebani mostovi, i ozbiljna lica umesto crtaća na TVu), sva takva, dakle, sa dugom, tamnom i gustom kosom svezanom u niski, seljački rep, došla sam i u taj peti razred.
Pamtim tu neku užasnu neprijatnost i važnost trenutka na nekom od časova srpskog.
- Devojčice zašto ti uvek vezuješ tu kosu, kada je tako lepa, a ti imaš tu divnu okruglastu glavu?
Crvenela sam nosa zabijenog u knjigu. Verovatno sam i pre toga iskusila to crvenjenje od neprijatnosti, sve do vrhova ušiju, i koliko je grozno i sve, ali cini mi se da sam tada prvi put stvarno shvatila koliko je nepraktično i kako nikako, baš nikako nije okej u tom glupom, odraslom svetu.
Profesorica mi je odvezala kosu i igrala se s njom, tek tako.
U nekom momentu, počela sam da je oslobađam. I sebe.
Onda mi je, ta ista žena, nakon prvog pismenog zadatka, prišla i čestitala. Ponovo – tek tako. I ponovo – ja – crvena kao majica koju na sebi nosim.

(Moja prva četvorka, zbog koje sam bezumno plakala, bila je iz srpskog. Znam da sam, kao pravi mali štreber, došla kući u suzama, hvala bogu, očekujući da će me neko vikati, šta li već. I znam da sam bila krajnje očajna. I znam da mi je mama (i nakon a i pre toga) pisala sastave. I znam da sam bila užasno dosadna, jer mama je, pišući mi, pomalo i izmišljala, a meni kao nije bilo jasno kako se to može, jer trebalo bi da je uvek istina ono što se kaže i piše. Šta sam ja mogla znati.
U međuvremenu, i sama sam naučila da izmišljam – i u pisanju i bez pisanja. Ne znam da li sam se pomirila s tim da ne znam da pišem, ali znam da sam maštala da postanem novinar, da pričam, u stvari, da mnogo pričam. Satima sam, dosadna, vodila neke kao emisije u dnevnoj sobi, iza cveća, i užasno smarala ljude da tu sede i da me slušaju. Moguće da mi, zapravo, i nije bilo potrebno njihovo slušanje već samo prisustvo ljudi, kao – tek da bih znala da nisam sama i luda. Tako valjda nekako.
Na početku bombardovanja, počela sam da vodim i svoj prvi dnevnik. Jezivo smešan i patetičan. Ali, šta uopšte o svemu i može da napiše dete od 10 godina kom avioni preleću preko glave, koje sanja pešadiju i sva takva nekakava paranoična sranja. U svom tom ludilu življenja i pisanja, desio se, najzad, i taj veliki trenutak.)

Stajala sam potpuno iznenađena, ne znajući za šta mi čestita, misleći, čak, i da me ismeva.
- Tvoj rad je fantastičan. Devojčice, ti divno pišeš!
Činilo mi se tada da je to trenutak koji sam čekala, da sam konačno dobila to priznanje koje nisam ni znala da sam tražila. Reči su se ispetljale, reči su me napale, došle su, u stvari, na svoje mesto i bilo je fantastično!

Od tog dana ja više nisam bila okruglasta glava, velikih, rumenih obraza, što crveni prekrivena gomilom kose. Bila sam pisac, a takva sam, nekako, imala prava na sve, čak i na tu takvu glavu. Ali, iznenada, u njoj je postajalo lepše i sve je ređe crvenela i sve ređe se skrivala iza gomile kose.
Danas sam duboko svesna koliku ulogu su mama i profesorica imale u mom razvoju, u toj kao jednostavnoj, a zapravo strasno teškoj i skupoj, kupovini mog samopouzdanja. Plašim se da pomislim šta bi od mene ispalo da ih nije bilo. Mamina podrška tada se već nekako podrazumevala i bilo je potrebno da mi neko drugi, neko ko nije moj, neko ko me nimalo ne zna, da mi taj neko kaže da sam sjajna. Kada se konačno dogodilo, pubertet se činio manje košmarnim. Osim što sam malo više verovala u sebe, počela sam i da pišem. Stvarno da pišem! Reči su bile moja čarobna haljina koju bih navlačila diveći se samoj sebi, primećujući kako je niko drugi nema i kako samo meni tako fantastično pristaje. Pa još gratis – i svi ti svetovi koje bih uz tu haljinu dobila!
Bila sam veća od drugih jer sam imala to svoje carstvo u koje ne samo da sam mogla da pobegnem nego do kog drugi nisu ni mogli da dođu, uz sav ovozemaljski trud. U svojoj palati od reči, bila sam na sigurnom. U njoj nije bilo bitno da li imam nekoga ili nemam ništa. Tu sam imala sebe i taj čarobni štapić u svojim rukama kojim sam mogla da stvaram svet koji poželim. Shvatila sam, iznenada, zašto je mama izmišljala kad mi je pisala sastave. Shvatila sam da i ja to mogu. Primetila sam da ljudi tako lepo reaguju na ono što izmislim. I da mi čak i veruju dok izmišljam. To je stvarno bilo nešto!
(…)

30 days of kindness <3
Dan 01. – Prihvati izazov

Izazov prihacen!

Iako nisam fan ovih raznih challenge-a, kad naidjem na neki lepi-lepi, ja se bas decije obradujem pa ga prosto moram. Jos ako uz to nemam nikakva ogranicenja, a imam mogucnosti da ga kreiram kako ja zelim i – pa to je skroz to!

Elem, u narednih 30 dana, svakodnevno treba da odradim neku lepu stvar za sebe, ljude oko sebe (poznate i nepoznate), zivotinje, drvece, bilo sta od onoga do cega vec kindness moze da dobaci.
Za pocetak, u stilu onoga budi-promena-koju-zelis-da-vidis, prvo na redu je prihvatanje ovog izazova, a narednih dana imam bezbroj mogucnosti i ne znam ni sama sta bih pre, sve mi lepo, sve mi slatko, jaojao <3
Prikljucite se da se radujemo zajedno! <3 :D

30 days of kidness
‪#‎30daysofkindness‬ ‪#‎day01‬

PCR_0210_ArticleImg1_Kindness

Trenutak dovucen iz puberteta negde. Osamnaest godina, najviše. Bezbrižnost dok ti samo glava viri iz blata.
Pušila sam dobru travu (svaka mi je tad bila dobra), pila jadno vino i ljubila to jednog čoveka što je malo više cugao, al bio je i malo više drag, pa je jedno potiralo drugo, kao. Znala sam da sam sjebana i znala sam koliko je sve oko mene sjebano. Ali bio je taj jedan trenutak, kad svuda je lom, a ti sediš negde bezbrižan. I onda kao – neki pesak i Dunav, i on mi priđe, i njegova duga kosa mi miluje podlatkice, i malo škiljimo oboje od sunca i ljubimo se tu, s nogama zarivenim u pesak, i malo me vrti na tom suncu. U nekoj haljinici sam bezveznoj što se zadiže preko svake mere, al isto bih  da sam bez ičega.
Kad sam trepnula bilo je nešto drugo, ali taj trenutak, to kako ga imaš u rukama i kako on tebe silovito nosi – to nisam zaboravila ni godinama posle.
Dogodi se i sada.
Kad hodam sama i ulice su mokre i tiho je. Zapalim usput malo loše trave. Malo uzdahnem. Malo zagrlim svoje kosti i ovo meso na njima. Malo zahvalim satu, životu, trenutku, svemu. Odletim u času. I kad se vratim nazad, kao nekad davno, sve je drugačije, a sve je isto.

(Setićeš se trenutka godinama posle i biće ti drago da ga imaš zapisanog.
Bilo je stvarno i bila si srećna. Mnogo.)

Da mi je,
recimo,
još šest života,
šta bih ja sve mogla,
ej.

Uzela bih,
recimo,
i odlučila u jednom od njih
da budem cirkusantkinja.
Kakav spoj
ciganske krvi
plesa i igre.
Kakva groteskna:
maltretirane životinje
i moje telo
razapeto
na trapezu.
Al mogla bih,
što da ne.
To je samo jedan od tih sedam,
koliko bi ih ukupno imala.
Lako bih se u nekom od ostalih
odmorila
od svog tog
uzbuđenja i užasa.
Bar nikad ne bih imala kuću.
U ovom jednom
doveka ću, čini mi se,
da je tražim.

U drugom životu mogla bih,
recimo,
najopuštenije
da imam dvesto ljubavnika.
Dvesto ljubavnika,
znaš ti šta je to.
Celodnevan posao.
Sve druge obaveze
bih morala da ukinem
da bih njih postigla.
Al sigurno bi bilo lepo.
Malo valjuškanja u postelji,
malo pomućene svesti,
ruke što su uvek blizu bedara,
gomile tela
i mirisa
i sigurno bi i to dosadilo.
A onda bih mogla
već nekom drugom životu
da se vratim.

U trecem bih,
recimo,
mogla ponovo da pušim.
Samo,
da se razumemo,
povećala bih kolicinu
na bar pet kutija.
Mogla bih da crknem,
da najopuštenije crknem
i da me nimalo nije briga
jer znam da imam bar još četri života
na raspolaganju.
Zamisli kakav je to luksuz
da možeš crći tek tako
i da ti je svejedno.

Četvrti život,
ceo,
spiskala bih
na te neke tumore života:
strah,
suze,
gorčinu
i sve nek ide dođavola.
Zamisli samo kako bi to bilo lepo
da kad si tužan
samo se iz jednog u drugi život
najelegantnije prebaciš
i – očajavaš.
Opušteno,
najopuštenije očajavaš
a da jedan,
na primer,
sav lep i upeglan život
nisi ni dirnuo.
(Ne kažem da bih ja
taj upeglan život
uopšte i imala,
ali volim tako
da probam da zamislim.)

Peti život bi već
valjalo potrošiti
isključivo na lepo.
Pola vremena
usrećivati
one oko sebe,
a pola vremena – sebe lično.
Zamisli na šta bi sreća ličila
kada bi bila neokrnjena, ej.
Pa čovek bi prosto morao
sav blesavo nasmejan
da ide ulicom
i smeje se ljudima u lice
i priča im sve neke tople
gluparije.
U svemu tome,
ja bih se sigurno
od lepog zaboravila
toliko da možda ne bih stigla
sve one ostale živote
pošteno da odživim.
Al šta me briga,
može mi se.
Zato bi ih imala toliko,
tih sedam celih.

E zato, u šestom životu,
tu bi možda
trebalo da imam i tu jednu cerku.
Mogla bih onda da je naučim
sve što sam u tih sedam zivota
saznala.
Plela bih joj kikice
i pričala tužne priče
o ušminkanoj mladosti
i nadala bih se
da će sve uraditi bolje,
a ona sigurno neće,
jer to tako biva.

A sedmi život,
čoveče,
šta bih u sedmom.
Možda bih se opet pitala
na šta sam potrošila ovih šest
i možda bih ko i sada
gledala ljude po ulicama
i gradskim prevozima
i njihove oči
kako od sjajnih postaju vodnjikave
i pitala se da li im je žao
i da li je meni žao
svega što je moglo,
a nije.
Možda se ta strepnja,
ta nostalgija glupa
za svim i ni za čim,
možda se ona
ni u jednom od šest života
ne bi stigla potrošiti,
pa bih svejedno stigla
da stalno se plašim
da sve mi izmiče.
***

Kako smo prokleti,
večnom glađu prokleti,
u svojim lutanjima.
K’o muva bez glave
u ovaj jedan život
svih sedam bih da strpam.
Dođavola,
znojim se
pokušavajući da nađem načina
da ispod slojeva dana,
kad skinem pokrivač sa svoga tela
neku od svojih dvesto ja
ne povredim.
Pred ogledalom
svako jutro
biram onu
koja najbolje mi se danas
uz oči slaže.
Onda izađem na ulicu
i kad vidim ljude
i vreme kako klizi
ponovo sam gola
i svi mi na čelu
vide dušu.

Dođavola sa sedam života
kad ni sa ovim jednim ne znaš šta bi.

tumblr_la0ctqK3Bf1qbzxy5o1_500

PAGE TOP