- Volim te, znas…
- Pa to je uzasno!

(Dijalog. Iz nekog oktobra, recimo.) 

Sta meni, dakle, smeta u te dve reci?
Skoro pa sve.
Osim sto nisam sklona konformizmu i tom utapanju u bezlicnoj masi (samo da bih sto tuplja bila, samo da bih se sto manje isticala, samo da bih sto manje besmisla imala na svojoj grbaci, samo da bih kroz jedno mogla da objasnim sve, samo da…) osim toga, dakle, nisam sklona ni bahacenju s emocijama. Neka sam i poluinfantilna, mada je to sve osim istine.
Ne zelim bas da kazem kada sam poslednji put te dve reci izgovorila, bilo kome, jer bih se totalno smorila i poverovala u tu pricu o poluinfantilnosti koji ljudi povremeno pominju kada se o meni radi – mada zapravo potpuno neosnovano, ako se uzme u obzir da ja apsolutno nisam covek sklon da trckara svetom rasporene unutrasnjosti govoreci univerzumu: Ej, ovo sam ja, pogledaj me!
Ne zelim da me gledaju i zagledaju. Spoljasnjost – to je ok. Mozete da je zagledate, da zavirujete sa svih strana. A unutrasnjost… o, tu je pristup pretezno zabranjen. Postoji zapravo jedan deo koji tako stoji na izvol’te i koji svako moze da dirne, ne zbog toga sto mi nije bitan, vec zbog toga sto mi je lakse da sa samom sobom disem onda kada ne moram sva u sebe da se zakljucavam. Ostatak moje unutrasnjosti biva prikazan samo ljudima koji su mi izuzetno dragi (koje izuzetno volim, ‘ajde).
Mogla bih da poverujem da u svemu tome ima i komad samozivosti i sebicnosti. Razmatrala sam i tu mogucnost, stvarno jesam. Kao: ja zamisljam da je sve u meni beskrajno dragoceno pa to tako brizljivo cuvam, pokazujuci se samo odabranima.
Malo mi to zvuci besmisleno, ali ostavljam i tu mogucnost otvorenom.
Ono sto pokusavam da objasnim, Andric je divno i mudro nazvao emocionalnim egzibicionizmom. I u te dve presjajne reci staje gotovo sve ono cega se ja gnusam.
Ali, ‘ajde, mogla bih da krenem od sledeceg…
Kada je “volim te” ok stvar za izreci:
-  Kada je govoris mami/tati/sestri/bratu… (I rodbini koju istinski volis, a ne onoj u cijoj se blizini jezis zbog ponovnog suocavanja sa ljudskim idiotlukom.)
-  Kada je govoris prijateljima – onima koje istinski volis, dakako, a ne onima koje poznajes mesec, dva i tri.
-  Kada je govoris coveku s kojim si u romanticnoj ljubavi. (Ne kao istinski romanticnoj, vec se to tako naziva) I ne posle mesec dana. I ne posle dva meseca. I ne bas ni posle tri. (U mom slucaju – to je najcesce nikada, ali ja ionako imam poluinfantilnost svoju da se sa njom branim…)
-  Kada je govoris svom kucnom ljubimcu. (Njemu je to ok reci i posle nedelju dana, cak!)
Zvucalo bi bizarno kada bih ja sada rekla da za “volim te” reci postoji i neki vremenski okvir, ali je cinjenica da postoji. (Ili mozda ja samo nisam u dovoljnoj meri romanticno bice pa ne uspevam da poverujem u neke ljubavi na prvi pogled i sve te, oh, tako divne, moguce i coveku svojstvene stvari!)
Prosto, mi ne mozemo da nekog volimo za mesec, dva i tri. Moze nam biti drag, bas bas jako drag, beskrajno drag, ali ne mozemo da ga volimo, tako duboko, predano, istinski, sve i ako imamo potrebu da mu tu (jos uvek ne)ljubav izvristimo.
Stendal je o ovim stvarima vrlo lepo pisao.
Cika je naveo cetri vrste ljubavi, objasnjavajuci kako ih postoji jos mnogo, ali kako su u pitanju  tek nijanse:
1.  Ljubav – ukus (cista, ona koja je vise romanticna nego strastvena, ona iz koje “ispada” svaki komad neprijatnosti, nelepog, koja se dovodi u pitanje cim nelepo postoji, zapravo.)
2.  Ljubav – strast (za moj pojam objasnjenog – u knjizi nedovoljno objasnjena.)
3.  Fizicka ljubav (na nagonu zasnovana, dakako.)
4.  Ljubav iz sujete (u koju on, vrlo smelo, svrstava vecinu nasih ljubavi sto, bez obzira na sav talenat za idealizaciju, nije bas receno s preterivanjem.)
Ja, doduse, ne mogu reci da sam sigurna koja od ovih ljubavi bi trebala biti “prava ljubav”, ali mislim da bi ljubav – strast bila najpribliznija onome na sta se misli kada se govori o istinskom voljenju.
Dalje, cika Stendal objasnjava nacin na koji se ljubav radja, navodeci “slike” onoga sto se “dogadja u dusi”:
1.  Divljenje
2.  „U sebi se kaze: “Kakvog li uzivanja ljubiti to stovrenje, primate poljupce od njega!” itd.“
3.  Nada (ispituju se potencijalne savrsenosti, uglavnom se desava popustanje nagonima i dr.)
4.  Ljubav se rodila
5.  Prva kristalizacija
6.  Sumnja koja se radja
7.  Druga kristalizacija (u kojoj se trazi potvrda za “on/ona me voli”)
dijana knezevic, violently happy, dijana, knezevic, blog, volim te, Stendal, kristalizacija

Cika Stendal nadalje objasnjava kako izmedju broja 1. i 2. moze da prodje godinu danaIzmedju broja dva i tri mesec dana (“Ako se nada ne pojavljuje brzo, neosetno se odustaje od broja 2. kao da donosi nesrecu”). Razlika izmedju 3. i 4. stepena je vrlo suptilna. Nema razmaka izmedju broja 4. i 5. „Njih moze razdvojiti samo intimnost.“
Izmedju broja 5. i 6. moze da prodje nekoliko dana, sto zavisi od smelosti i zestine karaktera. A izmedju  6. i 7. nema razmaka.
Pretpostavimo da je rec “kristalizacija” ostala nejasna, iako naslucujemo njen smisao.
Covek je, dakle, i kroz ljubav sklon da idealizuje voljeno bice (ili ljubav samu) pa cika Stendal (meni izuzetno mio) naglasava kako se ljubav moze smatrati pravom tek onda kada “pobedi” obe kristalizacije.
U prvoj shvatamo nesavrsenosti voljengo bica, “odvajamo” se od njega na poseban nacin, preispitujemo svoje/njegove odluke itd., dok u drugoj kristalizaciji (do koje se uglavnom dolazi vec nakon prve – kada se sumnja izrodi) preispitujemo samu ljubav koju osoba potencijalno gaji za nas.
(I ne mogu vise da vam prepricavam Stendalove mudrosti. Citajte ga. Divan je, divan!)
I on je, dakle, mudro naveo kako izmedju broja 1. i 2. moze da prodje godinu dana. Nimalo slucajno. Mogu se i cuti ta nagadjanja da sama zaljubljenost traje do sest meseci (oni koji imaju srece zadrze leptirice i duze).
U zaljubljenosti imamo grcevitu potrebu za covekom na koga je zaljubljenost usmerena. Mislimo na njega milion sati dnevno, ceznemo za poljupcima, dodirima, seksovima, razgovorima, blizinom… U ljubavi prihvatamo odusustvo voljenog bica. Ono nam je potrebno, ali ne osecamo kao da “gubimo vazduh” kada nije u nasoj neposrednoj blizini.
Kada se govori o ljubavi i seksualnoj zelji, ona je, pak, burna sama po sebi i (kada je nagon zdrav) tesko da ume biti suptilna na onaj nacin na koji ljubav jeste.
Pomalo se, dakle, blizimo odgovoru na pitanje: “Zasto nije ok reci volim te nakon pet i deset nedelja poznanstva?”
Zasto sto je besmisleno. Tacka.
 dijana knezevic, violently happy, dijana, knezevic, blog, volim te, Stendal, kristalizacija
Iako sam, zbog svoje beskrajne sebicnosti i egoisticnosti, sklona da svoje misljenje stavljam ispred svih misljenja sveta, gore navedene stvari pretezno su cinjenice, a ne nesto sto sam bas ja, eto, juce, eto, iz dosade izmislila.
Ipak, ako bih govorila o sebi licno, naglasila bih kako ja “volim te” ne volim da kazem ni onda kada istinski volim. Ili, ‘ajde, nije da prosto ne volim nego i ne umem. Treba mi vremena. Stvarno mi treba. Ponekad mi se cinilo da citava moja unutrasnjost vristi od zelje da te dve reci iz sebe izbaci, ali do toga nije dolazilo. Ponekad su iz mene te reci apsolutno ispadale. Ponekad se, eto, desavalo i da osecam da zelim da ih izgovorim, ali da ne uspevam. I, u tim slucajevima, obicno bi mi vrlo brzo bivalo vrlo jasno da je dobro sto ih nisam izgovorila jer ljubav i nije postojala.
Neko bi (ne bezrazlozno) ovde postavio pitanje – zasto su meni, eto, toliko vazne te dve mizerne reci kada su one samo reci. I to pitanje bi bilo skroz na mestu.
Ja zapravo zivim od reci (sto u buducnosti posebno planiram) i recenica “ljude cine dela, a ne reci” meni nikada i nije bila sasvim prihvatljiva, jer je rec, onda kada je ostra i kada je istinski iz same srzi bica proistekla, vec sama po sebi materijalizovana misao i kao takva ne moze biti bezvredna. Naravno, svet bi bio nesto drugacije mesto kada bi ljudi govorili samo one stvari koje misle, pa ni ja nesto posebno ne ispadam iz te skupine koja je sklona da recima “zatrpava” nekolicinu svojih osecanja i pomisli. Ipak, cesto se odlucujem za govorenje onoga sto osecam i mislim, pa, kao, nalazim da mi to daje za pravo da o recima govorim kao o beskrajno vrednima.
Moja profesorica psihologije je objasnjavala kako kada nesto “porecimo” (materijalizujemo u reci) – mi to nesto, ujedno, “ozivljavamo”. Ne znam da li u sebi nalazite primere koji bi ovo mogli da potvrde, ali ja sam sasvim uspevala da ih nanjusim. Primera radi:
Sklona sam da ljudima (pa ni sebi samoj) ne govorim o svojim zaljubljenostima, dok ne budem potpuno sigurna u njih, jer mi se uvek cini da, kada ih izgovorim kao postojane – one takve i bivaju, cesto pogresno, cesto vrlo pogresno.
Ali, ‘ajde, jos malo o vaznosti reci:
- Jezik je primarno sredstvo dozivljaja i izrazavanja naseg modela sveta(unutrasnji/spoljasnji jezik)
- Rec je vec interpretacija!
- Mi, u velikoj meri, vidimo i tumacimo svet u zavisnosti od navika grupe kojoj pripadamo (odnosno – ljudi razlicitih kultura vide svet na razlicite nacine, organizuju opazaje na razlicite nacine i sl.…) a primer za to bi mogli biti, recimo, Hopi–indijanci koji nemaju jezicke forme za izrazavanje proslosti, sadasnjosti ili buducnosti, te nemaju imenicu za sve sto kratko traje (plamen bi bio jednak sa dimom, jer umesto toga kod njih postoji tek rec “vatra”)… Dalje, Eksimi imaju pravu malu riznicu reci za vrste snega. Pa bi bilo fino navesti i kako smo mi jedan od retkih naroda (ne bih tvrdila – i jedini) koji u svom recniku ima rec “tudje”.
(Kako je ovo sve u vezi sa “volim te” – momentima, rekla bih i kako bismo da umesto “voleti”, “zeleti”, “biti zaljubljen” imamo jos poneke od reci koje izrazavaju nasa romanticna osecanja – umeli adekvatnije da ih izrazimo, pazeci na nijansu onoga o cemu govorimo. Ovako, istina, to i nije uvek jednostavno.)
No, da apsolviramo ovo…
Ne znam kako stvari kod vas stoje, ali u mom svetu, “volim te” je “pre vremena” lose reci iz sledecih razloga:
- “Kacim” se za reci. Ako si nesto rekao – to si rekao. Tu je tacka. Ne postoji mogucnost da to povuces. Ako si “volim te” rekao posle mesec dana i ja te sledeceg meseca ostavim, a ti budes sasvim miran i najmirniji, meni ce, logicno, biti sasvim jasno i najjasnije da tu ni “v” od voljenja nije postojalo, a nije kao bas lepo pricati sranja nekim ljudima sa kojima se lepo ljubis, lepo jebes, ili sta god.
- Kada cujem te dve reci osecam se ugrozenom upravo zbog toga sto meni one (verovatno i neosnovano) lice na nesto sto iziskuje istovetan odgovor. Istovetan odgovr se od mene uglavnom ne dobija. Dobija se opsirno objasnjenje zasto te dve reci u buducnosti ne treba da se koriste.
- Kada cujem te dve reci – najezim se. Nelepo, uglavnom. Pozelim da pobegnem. Kao, ako je “volim te” izreceno pre vremena – covek koji je to izrekao je ili covek koji se “kaci” za ljude, ili covek koji previse laska (potencijalni zavodnik, opisan u Kategorije ludaka na koje nailazim), ili je covek koji ocajnicki zeli da voli, ili je covek koji je emocionalno nezreo. Sto se mene tice, tu nema daljih odstupanja.
- Kada cujem te dve reci (zbog mog “kacenja” za reci, jel’te) desava se (onda kada sam iluzijama sklona, u zimu recimo), da pomislim da bi one mogle imati smisla, kog uglavnom u datom trenutku nemaju. Meni to ne treba. U mom svetu, nikome to ne treba. Volim ciste reci, ciste odnose, jasnocu pogleda, kacenje za samu srz stvari.  Volim da sve bude onako kako jeste i da se ne zamislja da su stvari ono sto nisu.
dijana knezevic, violently happy, dijana, knezevic, blog, volim te, Stendal, kristalizacija

I tako… Mnogo je, zapravo, razloga iz kojih te reci bas i ne volim da slusam.
Izgovaram ih, kao sto rekoh, odvec retko, a nekada i ne mogu da ih izgovorim, ali onda, kada ih izgovorim (ili cak i onda kada ih zapisem) za mene su one – amin! Na (mozda i romatican nacin) u mom svetu su one polujednake sa “zauvek”.
Volim te – i to je trajna radnja. Volim te – i stalo mi je do tebe. Volim te – i brinem za tebe. Volim te – i brinucu za tebe i onda kada ne budemo bili u ovoj ovakvoj vrsti ljubavi, i kada tu budu bili i neki drugi i deseti ljudi, osim ako se ne desi da ti to bas strasno, najstrasnije sjebes, a to se obicno ne desava jer kada te dve reci konacno izgovorim onda su poneke od stvari vec sasvim izvesne…
Citava ova prica nastala je, zapravo, zbog jednog, trenutno mi vrlo dragog coveka, koji, u sustini, sav i jeste nekako voljiv, i koji i tu rec tako lako trosi. (U mom svetu se tu uvek radi o „trosenju“, ali u njegovom svetu, s objasnjenjima oko svega toga, to nije trosenje vec drugacija upotreba tih reci. I to je ok, valjda. Ok je iako te reci kod mene imaju samo jedno jedinstveno znacenje.) Neki ljudi to prosto tako rade. Ili su neki ljudi prosto otvoreniji od mene same… Kako god.
No, htedoh reci, pricao mi je o tome kako “volim te” u njegovom svetu ima razne boje i kako je razlicite tezine. Kako je nekada volim te = ne mogu bez tebe, nekada je volim te = cinis me srecnim, nekada je volim te = ispunjavas me… I svasta tako, kaze, “volim te”, moze biti. I to je valja ok, kada se tako obazlozi. Ali kod mene je “volim te” samo jedno. I tada, kada se oseca, izgovara ili zapisuje – ono je sveobuhvatno. Ono je volim te = ispunjavas me, cinis me srecnim, cinis me tuznim, mogu bez tebe, ne mogu bez tebe, zelim te, razumes me… (I onda ovde ide matematicki znak za beskonacno.)
I nije to moje “volim te” neka dragocenost, bozemoj, ali meni samoj zaista jeste jer tada, kada ga izgovorim, znam da sam dostigla sami vrh tog osecanja i da je ono sto se materijalizovalo u reci kompletan odraz svega sto tom coveku zelim da kazem, objasnim i poklonim.
Dijana Knežević
- Ma, pun mi je tog preseravanja! Kao, stalno se nesto sokiraju, unezvereno trepcu kada cuju neke, ju, kao sramotne reci. A naravno da bi lepo, elegantno rasirile noge, ili otvorile usta, ili sta god. Naravno da bi. Samo, kao, znas… do toga treba da se dolazi, to treba polako, i ovo ono… Ma, pun mi je toga, ali bas!

(B., Novi Sad, novembar 2010.)
Sanjam te fantasticne ljude i te fantasticne seksove.
Sanjam kako se dajemo liseni svih predrasuda, kako smo culni, bolesno, do kraja, kako se poklanjamo bez ostatka, kako se savatavamo po ulicnim budzacima nekim i kako nas nije briga da li ce nas neko videti, niti da li se znamo, uopste.
Sanjam i kako posle toga odlazimo, lepo fino, bez da iko ikakvo pitanje postavlja.
Sanjam kako mi dolaz neki ljudi iz proslosti, sve naoruzani lepotom i ludilom, kako stizu do mene razodeveni, kako mi nude svoje telo, kao na posluzavniku, i kako je na meni samo da odaberem, da ogrebem, opipam, uzmem, isprobam kao ljusku i kasnije bacim ako mi se ne dopada.
Sanjam kako se lomimo u svojoj silnoj seksualnosti, kako je ne sputavamo, kako masturbiramo po pedeset puta dnevno i jos toliko puta se jebemo.
Sanjam kako mi stizu neki novi ljudi, onakvi kakve volim da budu, sa tom dugackom kosom, recimo, i tim savrsenim nogama, bolesno dobro izvajanima, manje maljavim na onim mestima na kojima takve treba da budu. Sanjam kako me obgrljavaju tim carobnim rukama, sa obavezno snazno izrazenim venama, i kako me gledaju tim ocima, izludelima od svega sto iza njih postoji.
Sanjam kako se ne poznajemo, ali se lepo, fino telesno poklanjamo, jer je zdravo da se prvo to desi, jer znamo sta kasnije mozemo ocekivati, jer znamo da li su nam preveliki, premali, presiroke i preuske. Sanjam da se ne dajemo mlako, dosadno, sporo. Sanjam da se jedni drugima hranimo izdasno se dajuci, da se cupamo za kosu usput, da govorimo prljave reci, da se grebemo, da se rvemo, da se slatko povredjujemo, da na kraju strascu pokidani opruzeni na krevetu lezimo, deleci cigaretu, neizostavnu, cuteci, potpuno, jer znamo da nema sta da se kaze, jer je bilo dobro, predobro.
Sanjam da ne postoje predrasude dok koracamo jedni pored drugih. Da ne cutimo kada se radi o tome gde, kako i sta volimo. Da ne glumimo orgazme, nikakve. I da ih je uvek. Da se raspadamo orgazmirajuci.
Sanjam da slobodni smo u svojoj telesnosti i ljubavi koju prema njoj gajimo. Da u njoj uzivamo, ispitujuci granice. Da se ne budimo u pola zivota pitajuci se sta bi bilo da je bilo.
Sanjam da ne govorimo „Ok, to se desi, pa prodje“. Sanjam da to ne prolazi. Da vatra uvek jednako przi prste. Da kada ne przi prste – da imamo recept, neki skroz dobar, da je potpalimo, da duvamo u nju, da ponovo bude velika i luda. Sanjam i da kada vatra nije velika i luda – da mozemo lepo da odemo, bez da pomisljamo da bezveze je otici samo zbog toga sto vatre nema. Jer vatre treba da ima. Jer nije sporedno. Jer nije nimalo sporedno. Jer vazno je da spoljasnjost i unutrasnjost uskladjeni budu. Jer ne mozemo biti tako uskogrudi i zadovoljavati se samo jednim, iskljucujuci pritom drugo. Jer jedno i drugo daju sintezu koja raduje. Jer jedno bez drugog nije bas do zauvek dovoljno.
Sanjam da vise ne sanjam. Da ono sto sanjam – konacno desi se. Sanjam da ne budemo ludi, svi kolektivno, da ne izmotavamo se u svojoj putenosti. Da dajemo se – bez ostatka. I da se svi tako dajemo. Ili da bar onima koji se tako ne daju to pise na celu, da pa se ne razocaravamo zalud. Sanjam da nismo ludi ovako kako jesmo. Da sve govorimo. Da nista ne precutimo.
Sanjam da smo manje komplikovani u svojoj tupavosti. Da mozemo da budemo ono sto jesmo, najzad. Bez maski kojekakvih. Bez lazne moralnosti – posebno. Srecni u svojoj putenosti i razuzdanosti. Jer nije da nismo zivotinje koje misle. Jer nije da nismo zivotinje koje bi trebale na svoje zivotinjske porive da misle. Jer nije da lose nam je kad s njima smo uskladjeni.
dijana knezevic, violently happy, dijana, knezevic, blog, ljubav, racionalizacija, proza, seks
Pozelim, tako, da ne mislim. Da malo stvarno ne mislim. Ne ono kao: briga me, necu da analiziram i rasclanjujem dolazeci do besmisleno besmislenih finesa. Pozelim da ne stignem ni to “briga me” da domislim. Da bas se stvarno malo iskljucim, tako, lepo, da ne stigne ni utroba ni na sta da mi odreaguje.
Pozelim da zaboravih neke brojeve telefona. Da ih ne pamtim, kao, pet godina, ili sedam, sada, kada se koriste neki drugi brojevi, na koje te neke stare ljude ne bih mogla dobiti, i to ne zbog toga sto su mi novi brojevi nepoznati, vec zbog toga sto starog coveka nema, sto je i on sasvim nov i drugaciji, i sto mi takav ne treba.
Pozelim, tako, da neke slike iz glave sasvim uklonim. Kao, neke lepe oci, neke preduge trepavice, neke bozemesacuvaj divne osmehe, neka siroka ramena, predvine udove, i to… Stvarno pozelim da to izbrisem iz secanja. Najskrozije. Da ih tako ne uporedjujem sa nekim drugim licima, da se ne secam kako ovaj lici na ovog, ovaj na ovog, i sve u kurac.
Pozelim da zaboravim da se nekada osecalo. To posebno cesto pozelim. Da mi se, eto, ne desava da trenutni intenzitet emocija uporedjujem sa nekim bivsim, pa da pretpostavljam da li sam bila srecnija tada ili sada, i da obavezno dodjem do zakljucka kako je nekada sve bilo intenzivnije, zaobravljajuci, uporno, da me je tada nekada dodirnuo samo jedan covek, prvi put, da sam tada prvi put volela, da tada bas nista nisam znala, da tada nisam imala neke druge, kao svemirske, stvari o kojima bi se trebalo misliti. I kazem ok, naravno da je tada bilo jace. A nije ok. Jer ne znam da li je to – naravno.
Pozelim, tako, da svacega eto nema. Da se dok se covek voli ne razmislja o nekim drugim covecima. Da se, dok je jedan ud u nama ne razmislja o nekim drugim udovima. Da ono sto se desava uvek bude najsjajnije. I da se razne stvari ne dovode u pitanje. Da se ne vaze tezina nekih odluka. Da se ljubav ne meri bivsim nekim ljubavima. Da se udovi ne mere nekim bivsim udovima. Da se ludilo ne meri normalnoscu. Da se ne misli na zablude koje su se desile, pa da se jos sa strahom pomislja da je i novi osecaj neka nova zabluda.
Pozelim, tako, i da ne mislim, sve sa prekorom, zasto sam neke ljude mislila da volim i trebam. Kao, da ne razmisljam o tome sta mi se kod njih cinilo sjajnim, vec da lepo prihvatim iluziju i kazem: Jebi ga, Dijana, bilo se slepo, sta ima veze. Tako bih da mislim. Da ne rovam. Da ne budem besna na sebe. Da mi ne pada na pamet da to sto sam jednom mislila da volim coveka koji je sve ono sto mi ne treba… da sve to obavezno znaci da ce mi se takvo sta jos jednom desiti, i da ce to sve tada biti jos malo gore, jer necu biti tako besmisleno mala, i mozda ce se desiti jos neke velike stvari, kao, pa ce zabluda biti veca od moguceg…
Pozelim, stvarno, da je kafa uvek istog ukusa. Da se ne desavaju dani u kojima se jos pre prve cigarete pomisli na deset losih stvari. I da se deseta cigareta ne pali petnaest minuta posle prve, zbog besa, ludila i nemira, kao. Pozelim da malo odmorim pluca, stvarno, od ubrzanog disanja, od previse nikotina, od anksioznosti. Pozelim da malo mirno disem, jebiga. Da ne budem tako nezdravo frustrirana zivim i nezivim. Da se malo sacuvam za posle. Da ne ispalim sve sto u sebi imam za trenutak i dva. Da malo naucim da se stedim, posebno kada se sama trosim.
Pozelim, bas cesto, da telefoni ne postoje. Da se ne ocekuje njihova zvonjava. Pozelim, zapravo, i da kuce ne postoje. Kreveti, pre svega. Da niko nigde ne moze da dodje, da niko neke prostorije ne moze da uprlja svojim prisustvom. Pozelim da zaboravim na sve one koji su ovde krocili, da prestanem da perem pokrivace pedeset puta nedeljno, zamisljajuci da tako sve ono je tek od nedavno proslo vreme uspesno smestam u – davno proslo.
Pozelim, uopste, da sam malo normalnija. Ne racionalnija. Samo – normalnija. Da mogu da zelim neke obicne ljubavi, neke obicne seksove, neke obicne dane, pre svega.
Pozelim da malo zaboravim na vrednost stvari. Da ih sve bacam u isti kos. Da mogu da prodam sve na svetu za dinar ili dva, recimo. Da mi neki kao divni ljudi nisu bas jako vredni. Da samoj sebi nisam toliko vredna, pa da mogu da se ne plasim za to da gubim sebe cim mi je neko na udaljenosti manjoj od dvadeset kilometara.
Pozelim ja tu jednostavnost cesto, iako to bas tako i ne izgleda… Pozelim da kada pomnozim jedan i jedan – da uvek jedan dobijem, da logika uvek bude logicna, da nema odstupanja. Da kad volim kazem – ljubav i da ljubav bude, da ne moram bas sve da pakujem ovako i onako, da sabiram i oduzimam po million puta, svesna da mi te matematicke operacije nikada i nisu isle od ruke.
Pozelim, ustvari, i da prestanem da kenjam. Ovako, kao sada. Da mogu malo da se smirim i sredim. Da maksimum mog trabunjanja i ludila budu oni trenuci u kojima pricam sa samom sobom i da sve na tome ostane. Da ne moram ovako nadugacko i nasiroko da vrsim veliku nuzdu, jos pablisujuci sve to, zamisljajuci da to nekoga treba da znaima, jer, kao, mozda postoji jos neko dovoljno lud, pa ce se pronaci, i to… Pozelim, stvarno, da sve sto u meni postoji bude ogoljeno. Da ne moram nikome da se razlazem na sastojke. Da se sve lepo, fino vidi odmah. I velicina moga ludila, i medjunozja, i crvena boja ociju kada sam izbezumljena od besa. Stvarno to sve pozelim. I stvarno su mi vec dosadne sve te igre: vidi, ovako ovde izgledam; vidi, ovde sam se tada posekla; vidi, ovo je bio taj covek; vidi, ovakva sam kada sam nervozna; vidi, ovakva sam kad se kao stidim; vidi, ovakva sam kada bih te zubima udavila; vidi, ovako volim, ovako mrzim, bla bla…
Pozelim da se ovaj krov raspadne i da shvatim da postoji jos nesto sto mogu izgubiti, ako se upustim u ono u sta se upustam… da nije da imam bas nista… ili da i nista ima svoju tezinu i vrednost.
tumblr_ljq4oym33n1qg3f1io1_500

 

 

 

 

 

Dame i gospodo,
svečano se zaklinjem
da moje nebo neće otići
dalje od njegovih stopala.
Praviću mu ručak svakoga dana
i neću se zamlaćivati pričama
o muškim i ženskim poslovima.
Sve je ženski posao.
Ja ću da perem njegovu nečastivost,
da kuvam našu zajedničku nesreću,
da prostirem samo njegov prljavi veš
(ja ga nemam,
žena ne sme da stigne da ga ima),
da brišem prašinu sa njegovih sećanja
(neka ih sačuva,
sigurno ih je bilo i boljih od mene).

Dame i gospodo,
svečano se zaklinjem
da neću rovati po njegovim džepovima
tražeći dokaze naše zajedničke promašenosti.
Kad dođe s posla
uredno će ga čekati
supa koju sam od svojih suza spravila,
hleb koji sam rukama koje drma groznica
predano umesila.

Dame i gospodo,
svečano se zaklinjem,
neću se zamlaćivati velikim filozofijama,
kad me pita šta je feminizam,
praviću se da ne znam.
Ako mi neko kaže da je moj veliki muž
još veći seksista – ja cu ga naivno pitati
šta to znači,
pa kad mi objasni,
dobrodušno ću ga zagrliti;
“Nisi, dragi, nisi,
njima samo smeta što si jači.”
Tako ću mu reči.
Tako ću i misliti.
Žena, uopšte,
ne treba mnogo da misli.
To rađa mnoge probleme
i suvišne misli,
a žena treba da rađa
jedino ručak,
jedino decu,
jedino brigu,
jedino pomirljivost
sa svojim malim i skučenim životom.

Dame i gospodo,
svečano se zaklinjem,
reći ču “ne” svojim visokim stremljenjima.
Šta će meni snovi
ako njega nema da mi ih predloži?
Šta će meni kule i gradovi
ako njegova gospodarska čizma
u njih ne uđe?
Ima ta reč kod crnogoraca,
stopanica,
samo ženski rod ima.
Tako zovu ženu koja uvek ide
za svojim mužem,
u njegov trag u snegu gazi,
pa se svakome ko bi tuda prošao
čini da je putem hodao
samo muškarac.
Bicu stopanica njegova.
U korak s njegovim željama.
U korak s onim što od mene želi.
U korak s onim što se od mene traži.

Dame i gospodo,
svečano se zaklinjem,
uveče, kada legnemo u postelju
(čak i kad malo zaudara na rakiju)
širiću svoje butine pokorno.
Neću očekivati da dira moje međunožje,
da zna bilo šta o malom čoveku u čamcu,
da zna bilo šta o ženskom orgazmu
(ta reč ionako nema ženski rod),
da zna bilo šta o tome šta bih i kako bih.
Širiću svoje noge poslušno,
radovati se njegovom vrhuncu,
jer to sigurno znači
da ga neće tražiti na nekom drugom mestu.

Dame i gospodo,
svečano se zaklinjem,
ako imam bilo kakvu mrlju
na svojoj prošlosti,
dobro ću je prati svakoga dana.
moliću se velikom Bogu
da nikad ne sazna da sam
volela,
učila,
sanjala,
bila odviše gorda.
Žena sme onoliko koliko
muškarac želi da žena sme.
Ja smem njega,
meni će to biti dosta.

Dame i gospodo,
svečano obećavam
podsmevaću se kada na ulici sretnem
one čija je suknja prekratka
one čiji je dekolte predubok,
one čije su oči prejako našminkane,
one s crveno nakarminisanim usnama,
one nakinđurene,
one što ne znaju svoj himen da čuvaju,
pa žure da u što više kreveta uskoče,
zamišljajući da će ih takve neko
jednom hteti.
Obećavam, kažem,
da ću se podsmevati
i iskreno žaliti
one koje misle
da je za ženu važno da je svoja,
da je samostalna,
da uči – pre nego da rađa,
da zahteva – pre nego da moli.

Dame i gospodo,
svečano obećavam,
ako on ode pre mene,
ako ostanem sama,
ako mi se učini da slobodnije,
da dublje dišem,
neću očajavati
što nema baš mnogo sećanja
kojima bih mogla da se radujem,
što sam olako gurnula
neke devojačke snove.
Neću gunđati sebi u bradu
kako sam i zašto sam
pustila da nebo mi je
kod njegovih smrdljivih čarapa.
Mirisacu njegove košulje
i biće mi tužna i pusta
staračka postelja.
Ali neću,
obećavam,
neću misliti na to
da bi u njoj bio toplije
da sam život nečim stvarno svojim
stigla da ogrejem.

Dame i gospodo,
posebno dame,
vi bar znate,
od Adamovog smo rebra.
Da Adamu budemo igra i odmor i sreća,
za to nas je veliki Gospod stvorio.

Dame i gospodo,
posebno dame,
vi, Adamova rebarca napuderisana,
vi što ste slabiji pol,
vi što ste plodne porodilje,
vi što ste odane majke i supruge,
vi što ste jače,
a ne smete biti jače,
vi što imate snove,
a ne smete imati snove,
vi sšo ste modre od poslušnosti,
vi sto gorite od neispunjenog života,
vi što plamtite,
a ne smete da plamtite,
vi što vam broje
koliko vam ih je kroz krevet prošlo,
spustite pogled!
Dole!
Do njegove smrdljive cipele!
Tu da vam bude nebo,
tu da počnete i tu da završite,
ni svoje,
ni njegove.
Prazne i ničije.
Da se svečano zaklonite,
a ne zaklinjete.

Dijana Knežević

tumblr_lwuk5d74Fy1r2ym4xo1_500

Vraćala sam se s posla, kao i uvek, nešto pre pola 10. Isti autobus, u njemu nekoliko poznatih lica, uvek jednako umornih i dosadnih. Isti put i ista prljava sedišta, sve dobro poznato. Autobus stane na stanici kod pijace, ja pređem cestu, taman se na semaforu pojavi zeleno svetlo, ponovo pređem ulicu, i – skoro pa sam tu. Pre stana – second hand, pa fast food, pa škola i – stigla sam.
Ispred fast food-a, za stolom, na visokoj stolici, ovog puta sedi muškarac u plavoj majici. Ne vidim mu lice. Vidim ga s leđa. Ima veoma lepu, svetlo smeđu, gotovo plavu, kosu. Kovrdžava je. Ne sasvim. Onako talasasta, ali više u loknama. A lokne su divne, zdrave i sjajne. Kao da se ne uklapaju baš sasvim sa majicom koju na sebi ima (široka, šerpa plava, prljava, malo iscepana oko rukava), ali meni se dopada taj prividni nesklad.
Muškarac priča sa gospođom iz fast food-a. Čujem da priča, ali ne čujem mu glas. Ni ne zanima me mnogo. Još izdaleka sam opčinjena njegovom kosom. Prolazim sasvim, sasvim blizu njega i poželim da je dodirnem, da samo malo, malčicko umrsim prste u tu sjajnu gomilu loknaste pšenice. Dok prolazim pored njega, čini mi se da mogu da osetim miris uvojaka. Pomešano je nešto od mirisa iz detinjstva. Neki mirisi tu oko prvog poljupca. Ne mogu da lociram. Liči na dečački, kao i te lokne, ta jesen u njima. I ta majica tako ofucana i on, možda, ofucan. Ne okrećem se, u prolazu, da mu vidim lice, mada dok prolazim pored njega nekako znam da je umorno i izborano i da nije mlado kao ta kosa. Ta divna kosa čija je svaka vlas mazila obraze neke žene. Ili nekih žena. Jer sigurno da je neko morao da je voli. Tu kosu, takvu, u toj zlatnoj boji, i tog čoveka koji je nosi, sa kakvim god licem i dušom. A slutim da lice nije lepo iako bi duša već mogla biti. Zamišljam da je nežna kao i nijanse u loknama. I da se tako presijava dok je neko mazi, tu dušu dok mazi, kao što se svaka vlas presijava pod jeftinim svetlima fast food-a, na toj ulici, polumokroj, pored mene, sasvim umorne, koja sporo koračam.

Dok prolazim pored škole, nesto pre stana, ne razmišljam više o plavoj majici i plavim uvojcima. Razmišljam o svemu što bi bilo divno da se u trenutku može i sme. Na primer, o tome kako bi svet bio lepo mesto kada bi bilo sasvi okej prići nepoznatom čoveku, tako s leđa, bez da mu i lice vidiš, i samo mu dodirnuti kosu, stidljivo i nasmešeno reći “morala sam”, pa produžiti dalje, pa onda, kad sretneš neku ženu, divnih, zažarenih, usplametelih očiju i sočnih crvenih usana, reći joj da je divna, divna! I onda bi ta žena, tako ja volim da mislim, nastavila da hoda za nijansu se lepše smešeći, a ti bi bio srećan što si rekao ono što ti leži na duši. Uopšte, mislim na to kako bi svet bio mnogo lepše mesto da smo otpočetka učeni da to sve tako, odmah, izgovaramo. Da smo na iskrenost učeni, a ne: kao pristojno, kao uzdržano, kao armija cela nas zaleđenih koji ne smemo da smemo ništa od lepog, dok ono ružno isplivava, jer ono ruzno, kao lažemo se, silovito je, ne trpi stege, pa ljudi pucaju u ljude, urlaju na ljude u autobusima, na pešačkim prelazima. Kao, to je okej, a nije okej, uopšte nije, samo tako malo, prstom jednim bar dodirnuti nečiju kosu na ulici, u prilazu. A divna ti sva tu stoji.
Bezveze.

Dijana Knežević

PAGE TOP