Mali ljudi

Gledam ih danima. Mali ljudi, umotani u svoje male, nesrecne zivote, sto svojim malim ocima i velikim, grabljivim, rukama kupuju stvari u supermarketima. Malim ljudima velike nesrece vise nad glavama. Mali ljudi bezivotno gledaju u namirnice, bezvoljnu kasirku, trule jabuke i skupe cigarete. Mali ljudi izlaze sa rukama prepunim velikih kesa. Malim ljudima je svejedno

Glava u rerni

Secam se nekada, davno jos, neko mi je pricao o tome kako je Silvija Plat stavila svoju glavu u rernu i tako skoncala. Meni je to bilo gadno, smesno, neverovatno i svakakvo. I bila sam skepticna. I nije ni bilo bitno, najposle. (Tada jos nisam znala kako njene reci unutrasnjost prze k’o vatra.) Kasnije, mnogo

Iz priče o J.

– Ali nećemo o tome. Htela sam ti nešto drugo pokazati. Vidi! Navikla na smešne i stvarne magije koje se u njenom svetu zbivaju, gledala sam je ispored sebe i ličila mi je na dete koje pokušava da provali mađioničarski trik, neuspešno, da ga otkrije i kaže, k’o kad igra žmurke, “pujpikenevaži”. Pustila sam je

Iz dnevnika

Tvoja snaga me preplavljuje. Samo otvorim oči, samo se usput naslonim na tebe i svu me obuzme sirova, muška snaga što u tebi ključa. Ti nisi muškarac, ti si mužjak. I moj si čovek. I ja… ja nisam žena. Ja sam ženka. Podatna, topla, što širi raskošne butine, bokovima te u sebe poziva. Ja grejem

Eventually it will happen…

– Ma, pun mi je tog preseravanja! Kao, stalno se nesto sokiraju, unezvereno trepcu kada cuju neke, ju, kao sramotne reci. A naravno da bi lepo, elegantno rasirile noge, ili otvorile usta, ili sta god. Naravno da bi. Samo, kao, znas… do toga treba da se dolazi, to treba polako, i ovo ono… Ma, pun mi

Adamova rebarca

Dame i gospodo, svečano se zaklinjem da moje nebo neće otići dalje od njegovih stopala. Praviću mu ručak svakoga dana i neću se zamlaćivati pričama o muškim i ženskim poslovima. Sve je ženski posao. Ja ću da perem njegovu nečastivost, da kuvam našu zajedničku nesreću, da prostirem samo njegov prljavi veš (ja ga nemam, žena

Kosa

Vraćala sam se s posla, kao i uvek, nešto pre pola 10. Isti autobus, u njemu nekoliko poznatih lica, uvek jednako umornih i dosadnih. Isti put i ista prljava sedišta, sve dobro poznato. Autobus stane na stanici kod pijace, ja pređem cestu, taman se na semaforu pojavi zeleno svetlo, ponovo pređem ulicu, i – skoro