Budi se. On otvara oči brzo i odlučno, kao da ga bog zna šta očekuje na javi.
Obuva papuče, one sive, karirane, matore. Leva je malo bušna na palcu. Samo ga bol u predelu leđa podseća na godine u kojima je. I ogledalo. Inače se iznutra oseća bar trideset godina mlađim. Možda i više. Možda se još uvek oseća kao pubertetlija. S malo manje entuzijazma, doduše, ali tako nekako. Sav je trapav sebi i dalje. Sav razbarušen – kao – jer na glavi jedva da i ima šta da mu se razbaruši.
Umiva se. Pljuska hladnu vodu u lice. Tupo gleda u ogledalo. Ne oseća se kao ono što vidi. Nimalo. Nimalo. Skoro da bi pitao ko je taj starac kog gleda, ali zna on dobro ko je. Samo ne vidi kako se to slaže sa onimu njemu. Bezveze. Prolaznost je glupava. Znao je to i pre tih trideset.
Pere požutele zube, začešljava ono što je ostalo od kose, oblači kaput dobijen za tridesepetogodišnjicu braka i napušta stan.
Na ulici je hladno, ali ga čudno greje prisustvo ljudi razbacanih po trotoarima i ulicama. Korača užurbano. Bol u levoj butini. Korača užurbano. Kasni na posao. Korača užurbano. Ulazi u tramvaj.
U tramvaju jedva se provlači do slobodnog mesta. Primecuje ženu, lepu, što mu ide u susret i seda pored njega. U načinu na koji je posmatra i oseća pored sebe ne postoji ništa seksualno. Zapravo, jedva da postoji išta fizički, mada je gleda stvarno upadljivo i blago je opijen svežinom njene mlade puti, ali sve na tome ostaje. Nema uzbuđenja. Devojka se čini ljubaznom. Veoma je mlada. Možda žuri na posao, ali verovatno na fakultet. Misli na svoje godine. Gleda ljude svojih godina. Čini mu se da još ima vreme da se dogodi ono neko čudo koje je, na isti način, čekao i sa svojih 15 i 25 i 35 i sada kada više ne zna da li išta i sme da čeka. Čini mu se da još ima vremena da kao nešto strašno prelomi i onda promeni svoj život u korenu i odjednom postane onaj koji je sanjao da će biti, i odjednom se nađe na listi najbogatijih, i odjednom počnu da ga žele sve one mlade žene, a njemu to nije važno, i odjednom kupi litre i litre viskija i ispije ih sam u svom kupatilu i skonča kao i svi slavni. Šta bi falilo.
Preseče ga oštar bol u leđima. Izlazi nasledećoj stanici. Žuri. Žuri. Žuri. Oko njega zgrade, gomile zgrada. Žuri. Spotiče se. Žuri i vidi nebo. Žuri i vidi ptice. Žuri i oseća mirise ženskih parfema pomešane u vazduhu. Žuri i – za trenutak ponovo ima onih 25.
Žuri. Žuri. Trči. I sva mladost razbrarušena se prosipa po ulici. Žuri. Trči. Poskakuje. Ništa ga ne boli. Ništa ga ne boli.
Tako je sigurno i kada prestaneš da osećaš uopšte.

tumblr_kyojnzplnK1qaxcjmo1_500

Kako su lepi,
mali
i tužni
naši životi
razbacani po ulicama.

Kako smo
ni svoji
ni ničiji
dok vučemo kese
iz supermarketa
ili krišom plačemo
kraj ivičnjaka.

Kako smo
od musave sreće
do čela zamazani
kad nekada nas same
sunce ogreje na sred ceste.
Taj mali,
intimni ples
od uzbuđenja.
Trenutak
koji ti niko
ne može oteti.

Kako smo se zagrcnuli
svi bar jednom
od pretrpavanja utrobe
svim i svačim.
Još smeća
još tuđeg smeća,
još očaja,
još uzbuđenja,
još života
i još još još!
Dok ne presedne.
(I muka nam je svima svega.
al nećemo prestati.)

Kako je veličanstven
svaki trenutak
koji osećamo
u naježenoj koži,
vrelim očima,
razdrljenom srcu,
smrznutim kostima,
ispod pupka,
dole.

Kako je sve veliko.
I kako tužno,
tužno,
prolazno
i
malo.

tumblr_lilb2dwQhn1qh9vzro1_500

On živi sa bubama.
Ja živim sa njim.
Slušaju nas te bube
što se vuku po njegovom podu
i oko naših cipela
Slušaju nas kako
vrištimo jedno na drugo
pa kako smo plačni
i razmazani
pa kako vodimo ljubav
ili se samo jebemo.
Slušaju nas
bube sa njegovog poda
i možda se smeju
tome kako smo izgubljeni
među tim hladnim zidovima.
Osim kada legnemo
u taj krevet zajedno.
Tada su samo ljubomorne
na taj zagrljaj
u koji stane ceo svet.

tumblr_loj9gxZRe01qk0vgwo1_500

Ti ne želiš da odeš odavde,
a ja sam sita, znaš.
Bilo je ono jedno veče
kad bila sam najsamija na svetu
i kad lepo sam mogla da vidim
kako jedan po jedan
od ovih devet života
koliko ih inačle imam
kako lepo,
lagano odumiru.

Mene su ovde do ludila
izlupali po glavi
i leđima
tim plakatima kojima prodaju
moje telo
moje pravo da budem
žena
lezbejka
ciganka
peder
i stranac
i ništa.
Mene su ovde de bola prestravili
svim onim što smem i ne smem.
U ćošak su me priokleti sabili
toliko da ne razlikujem
svoje pravo od neprava
tuđe pravo od neprava.
Ja sam se,
dođavola,
strašno umorila
od toga da ikome govorim
šta sme i ne sme.
jer osećam da ne smem ništa
do da odem odavde.

Taj prokleti kompromis,
znaš,
kad se od mene negde
bude očekivalo
da pišem na tuđem jeziku.
Taj prokleti kompromis,
a ja ću biti još uvek svesna
da jezik je jedino
zbog čega sve ovo volim.
Samo,
kad na tom mom jeziku
kažu
Ubij pedera!
Kad kažu
Same ste tražile!
Kad kažu
Idi ako ti se ovo ne dopada
Je l to moj jezik i dalje?
Taj koji ne razumem?
Taj gde je ljubav u redu
ali nemoj da je s istima?
Taj gde je poštenje krajnje bitno
ali možeš malo i ukrasti
ako baš niko ne vidi?
Taj gde kažu ne ubij
ali onda premlate na smrt
čoveka jer je drugačiji?
Je l to moj jezik?
Taj na kom se stidim?

***

I onda valjda odeš odavde.
Šta ja znam o tome,
još se nije desilo.
Tada valjda odeš
i stojiš mali i smotan
pred celim velikim svetom
koji odjednom imaš
i ne znaš šta bi pre
od svega što odjednom smeš.

I ne znam jedno
kad crkneš
ni gde si
ni čiji si
ni šta se od svega računa
ni da li je ružno što si jednom rekao:
Ma boli me bre baš
i okrenuo leđa celom ovom životu
jer,
to svi znaju,
to života videlo nije.

Da li si onda i ti stranac
kad na svom jeziku kažeš:
Ovo nije moje
Nista mi ovde ne pripada.
I odeš
i ne misliš više na to
kako si ovde mogao
da crkneš kao ker,
hranjen đubrem
ispred tv ekrana
novina,
hranjen lošim vestima
koje deliš sa slučajnim,
novim i starim,
poznanicima,
što svi su redom
iznutra
odavno
umrli
i sad samo čekaju
da budu sahranjeni
i to od one plate
koja evo ne stiže
već treći mesec
zaredom.

tumblr_lecs0o6jUC1qatsq6o1_500

On ima ružan ten
i, kao i ja,
lako pocrveni kada mu je neprijatno
pa mi ga je u početku bilo malo žao.

Onda sam jednom,
ja kao pod normalno,
pomenula svog druga
i gej klub
a on je,
njemu isto pod normalno,
iskolačio oči
i ja sam shvatila
da su u stvari jako gadne.

Onda sam ja pocrvenela,
umesto njega,
jer mi je bilo malo neprijatno
da neko tako uopšte nema pojma
šta je normalno.

On je kolega sa posla.
Šta sad.
Kolega kao svaki drugi.
Nekoliko sati davljenja.
Mogu ja to.
Tešim se, dobro je,
bar ne nosi brojanice.
Ali nosi torbicu oko vrata,
to mu dođe na isto.
Mogu ja to,
govorim, dobro je,
bar nema devojku takav nikakav.
Ali priča mi o svom psu
kao da je ništa
i sve nekako mislim
da tako nikako
jedino i ume da voli.

Jednom me je pitao
kako moj momak
je l on okej
sa tim što je taj moj drug
ZNAŠ
i onda se izbeči ponovo.
Ne znam, kažem, šta?
On se kao smejulji glupavo.
Ja ga pustim namerno
da mu bude nealgodno,
da crveni kad je glup.
Ja kažem:
Misliš,
što je gej?
Pa ok mu je to.
Ne bih bila sa njim da nije.
On kao klimne glavom.
Razume se.
Kao jasno mu je.
A crveni.
I oči su mu ružne
i osmeh mu nije lep
ni mrvu jednu jedinu.

On kaže, naravno,
da su dve žene u redu,
da to razume,
i smeje se ružnim osmehom
i dalje,
dok češe muda usput
po deseti put taj dan,
a ja to vidim
i više mi nije neprijatno,
više ne crvenim.
Odvratno mi je
i želim da ga šutnem.

On je opak jebač.
Moj kolega s posla.
Jednom me je zvao
U pola tri noću.
Ja u izlasku,
baš sa tim drugom,
on negde
sa nekom devojkom.
Kaže:
Pokupio sam neku ribu.
Tako to jebači kažu i rade sigurno.
Pita
je l bi mogla doći sutra u prvu.
Ja kažem da ne bih
da pijem
da neću još kući.
On se uvredi, naravno.

On,
moj kolega,
veliki jebač,
kom treba druga smena
da bi mogao da jebe.
Jer valjda ne možeš
da jebeš i da radiš,
da radiš i da jebeš.

Moj drug može.
Onaj,
ZNAŠ,
on može celu noć
i da sledeći dan
ode na posao ‘ladno.
Jednom smo pili do 6 ujutro
a on je radio od osam.
I mogao je.
Moj drug.
Taj.
Veći jebač od svakog
ko naivan misli
da je za ljubav i seks
važno bilo šta
osim želje.
Moj drug
koji sa svojim momkom ne može
da se ljubi u gradskom prevozu
al’ zato može celu noć.
I da mu je svejedno
koja je sutra smena.

PAGE TOP