Sitne radosti:
Večera na stolu i muzika
sa starog radija,
tanka marama
koju vežeš oko vrata,
sa dve tri kapi parfema
mokro klizi
niz kožu.
Mali trenuci krupnih zadovoljstva:
Zrela voćka u ustima,
ugriz,
snažan stisak na bokovima,
pa uzdišeš,
ljudi koji se drze za ruke
i onaj jedan što peva
sebi u bradu
i misli da ga niko ne čuje.

Ti šetaš
Ti primećuješ
Ti si svoj i svačiji.
Ti si platno na kom se
tuđe sitne radosti oslikavaju.
Smeješ se
i dodirnuo bi kosu
onoj ženi na semaforu
što nestrpljivo čeka
zeleno svetlo
i cupka s noge na nogu.
Tvoje oči su ogledalo
u kom se jasno vide
njihove radosti i tuge.

(Jednu scenu ne možeš
da izbaciš iz glave godinama:
U taksiju si,
i kroz prozor vidiš devojku,
pored puta, na stanici,
kako čeka autobus,
a možda i samo plače,
jer oči su joj suzne,
suzne
i grca spuštenog pogleda
i krije se od ostalih koji stoje
i ti malo zacviliš
u sigurnom prostoru ukom si,
na točkovima
dok kliziš niz dosadni grad.
Pamtiš.
Godinama kasnije.)

Misliš na radosti.
Tuđe.
Toliko sitne i neupadljive
da ih navlačiš na svoju kožu,
da ih nosiš kao drugo telo,
da ti je od njih danima toplo.
Greje te lepota tuđeg smeha
dok ideš u prodavnicu
po hleb i narandže.
Kad se okreneš da vidiš ko se smeje
tvoj dan postane sav ružičast
i onda,
kad dođeš među svoja četri zida,
umesto da plačeš
ti se smeješ u supu
i ne možeš tu lepotu smeha
da zaustaviš nikako.
Ni lošim tv programom,
ni radijskim emisijama
koje slušaš,
narkomanski,
po unutrašnjem diktatu,
po potrebi bica za nostalgijom,
očajem,
čime li već.
Ništa ti ne pokvari
tu nasmejanu supu
koju piješ i sa usana prolaznika.
Toliko ti se čini
da se prožimate
kad koracas za njih otvoren.
I svet je lepo i prijatno mesto,
iako je hladno svud pokoži,
iako grudnjak žulja ispod kaputa
i džempera
i još jedne majice
i još jedne majice
i gomile svega što služi da greje.
Odjednom ti je toplo
i bez svega toga,
na minus jedan,
kad te neko,
nepoznat,
pogleda u oči
i ne kaže ništa,
i sve znaš.

Kako su lepi i tužni naši životi
razbacani po ulicama.
što se tako neprekidno prepliću.
Te uvek iste, a drugačije tuge.
Kako smo lepi i ničiji
dok hodamao i u sebi nosimo
zaključane
tajne
suze
smeh.

Ja blago vrisnem u svoj šal
od (valjda) radosnog uzbuđenja
kad se setim
kako smo svi sami ovde
i svi zajedno u tome.

tumblr_lnog44NY0O1qmolq7o1_500

Kad me nema jer mi je lepo
ja pustim sebe da me nema.

 

Ne moraš uvek, znaš, biti 100% svoj.
Važnije je mnogo da si uvek 100% tu.
Sa prisutnošću imam problem.
Ona mi teško pada.
Ne umem je uglavnom.
Dok se zalepim na mesto na kom sam
proživim nekoliko paničnih napada,
triput propustim sve lepo
što se oko mene desava
i još bar jednom stignem
da mislim o smrti.
I onda,
gle,
moje ruke,
moji prsti,
moj nos,
kosa,
soba u kojoj sam,
ljudi,
svi ti ljudi koji dišu,
imaju oči i noseve,
gledaju lepo i manje lepo,
nežni su i uplašeni,
svi ti ljudi,
taj trenutak što držiš u rukama
i, gle,
tu sam!
Tu sam!

Desi se retko, znaš.
Ta prisutnost potpuna.
Desi se toliko retko
da mesecima mrznem
plašeći se da li će se opet i opet desiti.
I kad se dogodi,
ta mala magija,
taj spektakl od trenutka
koji je velik
samo zato što si u njemu ceo,
ja tad ostavim sve što radim,
kafu koju pijem,
ljude s kojima govorim,
kosu koju sušim,
njega koji me ljubi
i gledam,
gledam,
samo dugo gledam
i ježim se,
sve do trepavice najmanje,
ma, do odrva skroz.
Samo gledam
i ježim se,
kako je lepo
kako je stvarno!
Život ovaj krvavi.
Koliko je divan samo.

balloons,balloon,girl,sky,baloons,free-9a29abfb2366eb03ddd8248feece167c_h

Ja kao već neko vreme imam u planu da se poigram sa ovim, da se usnimim s vremena na vreme, one lenje za čitanje obradujem, sebe naviknem na sopstveni glas i – nikako. Ali evo, evo sad sam se malo poigrala i ako vam se dopada, obećajem da će se još koji desiti. :)

 

Živiš u vlažnim, jeftinim stanovima.
Razvlačiš se po budžacima
u kojima kreveti mirišu na tuđe snošajeve
a iz ormara nasleđenih od ko zna koga
dopire opori zadah smrti.
Radiš dva posla da bi platio jednu kiriju,
bednu,
i uveče, kada dođeš u mali, smrdljivi stan
niko ti ne otvara vrata,
niko ne masira umorna stopala
i niko ne pita:Kako si?

Živiš bez ljubavi koja leči.
Umesto toga,
lečiš se čajevima,
jeftinim,
onima iz kesice,
kupljenima na sniženju,
40 dinara,
a i to je mnogo.
U tvojoj sobi nema ničijih fotografija.
Prestala si sa sobom da ih vučeš
još pre par godina,
kad si iz prvog stana otišla
jer si znala da će to na ovo da liči.
Tegliš sa sobom
jedan kofer,
jedan san
i jedno
jedino
umorno
telo.

Živiš u stalnom lomljenju
između želje
za seksom,
za pražnjenjem nakon kog ćeš
odmah da odeš
ili za zagrljajem u kom ćeš
moći dugo da ostaneš,
a koji neće podrazumevati seks.
Na kraju večeri,
obično se ne javiš nikom.

Živiš u zemlji
u kojoj se samo umire,
u kojoj te tuku po leđima
ako samo zucneš o slobodi.
Na ulici crkavaju kerovi,
mačke,
ljudi.
Besni vozači psuju
iz svojih skupih automobila
dok im iznad glava vise slike svetaca.
Debelim stomacima udaraju o volane
i pevaju uz melodije s radija.
Tebi se, kraj ivičnjaka,
plače.
O slobodi misliš kao o plati
koja kasni već tri meseca.

Živiš u lancima
u svojoj straćari.
Ruke su ti grube i ispucale.
Oči umorne i krvave.
I gladan si,
prokleto gladan,
toplog ženskog pogleda.
Ili samo ljudskog.
Umesto toga,
kupio si psa.
Sad sa psom,
kad dođe poslednja nedelja u mesecu,
deliš koru hleba.
I oboje ste tužni i nikakvi.

Živiš u zgradi tankih zidova.
Uveče čuješ
pijanog komšiju
kako tuče svoju ženu
koja sve to ćutke trpi
i naredni dan ti se na hodniku
uredno,
osmehnuta,
javlja.

Živiš svoj mali, usrani život.
Tapšeš sebe po ramenu:
Sutra će sigurno biti bolje.

Svi ti mirisi na ulici, dok koračaš nikuda.
Žena ispred tebe, crne kose svezane belom mašnom. Miriše božanstveno. Malo preteško, ali božanstveno. Sećaš se tog mirisa iz bakine sobe. Uvlačila si se u bakine haljine dok si ramena zagrtala njenim raskošnim pončima. Zapljusnuo bi te taj opori, taj slatko-težak miris uvek kad bi ovorila njenu kutiju sa šminkom i nakitom: karmini špicatih vrhova (nigde drugo nisi videla te takve vrhove), predivni broševi, polica koja ti seže do brade ili malo iznad, pa stojiš na vrhovima prstiju, a opor miris ugodno golica u nozdrve. Sad je ispred tebe.
Žena se okreće, ti se osmehneš i bude ti malo žao što joj nisi rekla sve o mirisu.Koračaš dalje.
Miris ručka, sa nekog sprata. Drugog, možda, nije jako visoko. Čuješ zveckanje posuđa, onaj predivni zuvk po kom pamtiš nedelje u domu, kad si još imala dom, kad nije svako živeo i jeo gde je stigao: na podu, na ulici, u tuđem krevetu, smeću. Gledaš gore, ka prozorima zgrade dok pokušavaš da lociraš zvuk. Misliš o milionima života jednako usamljenima i od krvi raskošnima, kakav je i ovaj tvoj. Ne čuju se deca dok neko, sigurno žena, postavlja posuđe. Misliš kako izgledaju viljuške, zlatne ili srebrne. Misliš na ruku koja ih postavlja: da li je mlada, puna zdravih, živih vena ili je stara, otežala, možda punačka i nežna. Tako, sećaš se, izgledale su ruke tvoje prabake. Pamtiš te punašne i snažne ruke kako lete po testu, po svoj toj gomili, gomili testa koja odmednom, pred tvojim, očima poskakuje na milion strana, a uporno ne pada sa stola ni mrva jedna jedina. Pamtiš je kako mesi to testo u širokoj haljini. Usput ti nekad priča o bajkama, i to ne makar kojim nego Andersenovim, i ti si odjednom sva važna i znaš vise od svih što sve znaju.

Koračaš dalje.
Pas što leži trotoaru i miris ulice na njemu. Saginješ se da ga pomaziš. Prsti uranjaju u gomilu glake. Toplo je i meko. Osecaš kako iza te gomile dlake kuca veliko, lepo, pseće srce, možda tužno, verovatno tužno. Dlaka nije mnogo prljava pa misliš kako sigurn nije dugo na ulici. Gleda te tužnim očima i ti ga grliš, prljavog, naočigled prolaznika koji se uglavnom zgražavaju, ali ti uranjaš u miris ulice dok osećaš kako se meša sa mirisom tvoje sveže oprane majice. Misliš na njegov život na ulici, na to gde spava i šta jede i dok ti se plače – stiže atobus i ti moraš da uđeš. Pas te tužno gleda.

Koračaš dalje. Autobusom. Ka slobodnom sedištu.
U prolazu mirisi: miris starosti, teške, svršene starosti, života koji samo što nije nestao, spuštaš glavu, ne gledaš, pa onda miris deteta, neobično svež, ne vidiš mu oči, ali čuješ kako se smeje ta loknasta, vesela glava, pa onda miris luka, neko jede nešto, gadiš se, težak miris znoja, povraća ti se, miris tinejdžerki i njihovih razdraganih parfema koji jedva čekaju nekome da se saspu u facu, miris alkohola, ponovo – pegla, miris piva, piva, piva, sigurno pegla, miris kakav je nosio jedan koji ti se gadio, a kog si ljubila, pegla, pegla, pegla. Izlaziš na stanici, istrčavaš iz autobusa. Udišeš vazduh bezumno. Miris ulice je podnošljiv. Jesen je.

Koračaš dalje.
Žuriš ka stanu. U prolazu na jednoj lepoj, vitkoj ženi miris snošaja, na jednoj drugoj, još lepšoj, al tužnijoj, gotovo očigledan miris nasilja, krupne uplašene oči i, mogla bi se zakleti, prikrivena modrica na desnom obrazu, pa onda malo miris ničega – za trenutak predahneš – i, najzad, dvorište u koje ulaziš i stan koji otključavaš i u njemu ceo, celcati svet od tvojih mirisa: pas koji te dočekuje, uvališ nos u njegovu dlaku, još malo bliže ušima, tu miriše najviše kereći, kako voliš, pa jastuk na koji spuštaš glavu i nja njemu miris tvog čoveka, i tvoj lični miris, zadah vlage, tu je isto, i omekšivača, Lenor, pa onda miris pepeljare sa stola pored, u njoj miris dopola ugašenog džointa, pališ ga, pa miris kafe, ustaješ, zagrevaš ponovo tu kafu od jutros. Sedaš za sto umorna od putovanja kroz mirise. Njušiš svoje prste, svoju kosu, majicu i uzimaš bočicu parfema čiji miris već tri godine ravno ne možeš nigde da smestiš. Znaš da je detinjstvo i žena neka lepa kojoj si se divila sigurno. Možda mama (ali mama ne miriše na vanilu), možda vaspitačica (ali nije, sigurno nije), i ne znaš ko je, i ne znaš čemu pripada, a bočica je pri kraju i moraš da saznaš.

Gušiš se u lepoti, tu i tamo grotesknoj, satkanoj od mirisa i sećanja, sećanja i mirisa i tako u krug, gde god da spustiš umorna, a uvek jednako nemirna, stopala. Tu je i tu je i sva si u njemu, ogrnuta svim mirisima na koje naiđeš, kao bakinim pončoima dok celo mirišljavo detinjstvo i svi njeni karmini plešu pred tvojim očima, a ti se izdižeš na prste i radoznala viriš u taj ceo novi svet.

Dijana Knežević
tumblr_lafcoz0FCr1qeoyz8_1287302205_cover
PAGE TOP