Tag : igra

2 posts

30 days of kindness
Dan 05.

Svet je za bar pet nijansi lepše mesto kada nekom nepoznatom pokloniš nešto – ne očekujući baš ništaništa zauzvrat, čak ni hvala.

11390169_900380560023242_5118444169021195049_n

Imala sam neki deseti kindness slatkasti momenat u planu pa sam, sve u nekoj frci, sela negde kod stanice, da kao ulovim net i prosledim neki mail, pa je, tu usput i niotkuda, jedan emigrant, sav veseo i riđokos, nešto pričao – malo sa mnom, malo sa sobom samim. Nisam ga baš nešto mnogo gledala, kao žurilo mi se baš. Pita me usput da li imam neki juice, reko nemam.
Kaže, baš mi lepa boja kose, pita da l je prirodna. Kažem nije.
Kaže – njegova jeste. (Skine kačket i pokaže, da vidim lepo.)
Reko – ja bih volela takvu jednu. (A stvarno je lepa. I stvarno bih je volela.)
I kao, odradim šta sam imala i spakujem komp i krenem. Pita da li me uplašio, kaže da nije hteo. Ja objašnjavam da nije, ali sad mi je već pretoplo i bus će uskoro da mi ode.
I onda usput shvatim da je to – to: kad događaji tebe ulove. Skontam da, zapravo, na dnevnom nivou imamo ovakvih milion malih čuda od kojih svako čeka da ga samo primetimo. Dobro, nema ih baš milion i nije ih obilje i nema ih možda uopšte u svakom danu, ali ovo je totalno bilo – to.
I odem do trafike i kupim mu sok i čokoladicu i kao požurim da ga nađem i taj pogled njegov kad sam mu pružila sok. WOW! Pa to je nešto tako iskreno lepo da moraš da se ježiš na sred ulice.
Kaže: Dude you are awesome! – i smeje se tako skroz super i iskreno.
I ja ništa, odem da ulovim bus i malo sam se smejala onda, šta znam, jedno pola sata onako, baš dosta. I evo sad se još uvek malo smejem.

Koliko je sve to nešto super na ovom svetu samo kad daš malo više od sebe.

#30daysofkindness #dan05

Mi smo se samo… vijali. Mi smo se tako dugo, tako jebeno dugo tražili da smo se na kraju, kada smo se i našli, potpuno izgubili.
U ponekim noćima ispisivala sam ti reči koje su ličile na najčarobnije, pominjala neke dane, kao stvorene za tebe… Onda, u nekim drugim noćima, govorila sam ti kako te se gnušam, kako te već duboko, najdublje mrzim i kako zaista želim da nestaneš iz mojih dana.
Postojale su, naravno, i one noći u kojima smo se sasvim imali i baš tada, kada sam takve noći živela, u njima nisam nalazila ništa čarobno već sam prosto želela da brzo, što pre odeš, nestaneš, napustiš moje prostorije i pustiš me da slušam moju muziku; ne našu…
Bilo je magije u toj epizodi ludila.
Volela sam način na koji se tražimo, umeće da jedno drugom izmaknemo uvek kada smo sasvim tu. Sigurna sam, ujedno, da nikada i nisam srela čoveka koji je tako dobro umeo poznavati moj način igre. Moguće da su mi baš zbog toga svi naši trenuci bili neobjašnjivo dragi, draži no oni sa nekim drugima, verovatno i čarobnijima…
Svejedno.
Ja sam nalazila lepotu, ogromnu, nepojmljivu lepotu u načinu na koji jedno drugom izmičemo. Koraci koje smo činili, uvek u strahu od samih sebe, ostavili su dubok trag na mojoj duši i mislim da sam ti nekako zahvalna, makar zbog toga što si uspevao da otrpiš sve one loše dane koje sam imala, a bilo ih je…
I oni trenuci u kojima su neki drugi bili tu… Hvala ti što ih nikada nisi pominjao. Nekada sam dolazila u iskušenje da ti o tome govorim, da ti i to pokušam objasniti, ali danas sam ti duboko zahvalna što si se ponašao kao da ne postoje. Možda i nisu… Možda sam ih ja, uvek sasvim stopljena sa fikcijom, tek izmislila, da bi mi se dani čarobnijima činili. Ne, nije to važno…
Postovao si prostor u koji staje moja sloboda i dozvoljavao mi da je imam kao da tebe nemam, a imala sam oboje… Uvek sebična, uvek gladna, uvek željna promene, prostora, svega čega čovek željan može biti…Mislim da me nikada i nisi razumeo. Samo si se trudio da oćutiš nerazumevanje. Smešno. Ja bih govorila i kada mi ne bi bile jasne neke tvoje najbesmislenije radnje. Kao… kao način na koji gasiš cigaretu. Objasnio si kasnije. Pa sam je i ja tako gasila. I nastavila i sada kada sam pobegla.
Ti si, vidiš, umeo ostavljati neke lepe tragove, neke lepe smernice, pa makar i besmislne… Ja besmisao nikada nisam ostavljala, mada bi, verovatno, tebi bilo lakše da jesam. Ja sam ti, tek, volela ostavljati samo korpe svojih lutanja, samo svoja velika ludila, velike bolove, velike radosti, velike ogavnosti, velike nedoumice… A htela sam, zapravo, da ti ostavim malo one čistote dušine što ponekad sam je ipak nalazila.

Hvala ti. Još jednom ti hvala što si umeo da ploviš kroz moje dane i moje igre onako kako mi je trebalo.
I oprosti zbog svega… I ja sam samo čovek, čak i kada čovečnost u sebi ne umem probuditi…

Dijana Knežević

tumblr_l8yea452e51qcb26io1_500

PAGE TOP