Tag : pokloni

3 posts

Mislim da je na svetu malo stvari koje volim toliko koliko volim poklone.
Ima onih pogleda od kojih te prođe jeza (iz prvog, ne iz trećeg puta), ima onih baš nekih najslađih dinja na svetu i tako nečega možda još ima, al’ tu su blizu i pokloni. Pravo jedno čudo od milijardu slojeva u kojem skoro pa jednako uživaš i kad si klinac, i kad malo porasteš, i kad si kao baš veliki i kad skroz omatoriš. I, što je još lepše, možeš u njima da uživaš i dok ih poklanjaš i dok ih daješ! Zamisli tu dvosmernu radost!

Rođendan mi je negde odmah iza ćoška i mislim se ovih dana: sve nekako, bre, ne mogu da prebolim ono kad se od rođendana pravi totalna fešta. Dobro, lažem sad malo, jer svu onu gužvu koja se oko rođendana stvori, te milijardu rodbine, to puštanje pesme s mojim imenom, e, to sve baš jako ne volim. Ali ono uzbuđenje, kao: tri puta ljubljenje, kulturno, i ubaci ti usputno u ruku neku kesicu šuškavu i ceo taj ritual dok je blago ispipavaš usput (a ne smeš odmah da otvoriš; nauče te, zlobnici, da nije pristojno), pa da l’ je knjiga, da l’ je majica, ili jao, vidi ovo, nemam pojma šta je, može biti sve na svetu! Ta mala igra pogađanja koju igaš sam sa sobom i tim šuškavim čudom u rukama, koje može da bude sve šta poželiš, koliko je to samo lepo!
Kad sam bila mala, sećam se, i dobijem za rođendane ili Nove godine neku paru (u tom periodu, svaki komad novaca je bio samo „neka para“ bez da znaš brojku, precizno), to je bilo valjda nešto najtužnije što može da mi se desi. Ubijena je sva radost iščekivanja, nema igre mašte i pogađanja, samo jedno mrtvo parče papira što tu ped tobom stoji, i nisi valjda lud da brojiš nule. To je sve dupla nula, bre!

10494768_10203627333019407_6617826226288540485_n
Sa slatkišima je već bila druga priča. Njima sam se uvek prilično radovala, čak i kad naiđem na neke koje ne volim tako mnogo. Ipak, eto, ima tog rovarenja, papira što šuška pod prstima, pa onda smažeš zalogaj i sa samim sobom iščekuješ da li je lepo ili bljak. To je već nešto. Tu mašta šljaka samo tako!
A da vam ne pričam tek o tome šta je jedan Deda Mraz mogao da znači u tom takvom svetu sazdanom od poklona, od pahuljičastih poklona koji samo tebe traže. (Ni Deda Mraza i to što ga, bezobraznika, nema, nikad neću preboleti.) Pa, to nije bilo puno poklanjanje, nego – zamisli samo! – ti čak pišeš svoje želje tom nekom, sve kao s mišlju da ih on ionako sve uvek ispuni, i onda čekaš i čekaš i čekaš, i tog 31. odlaziš na spavanje toliko uznemren radošću iščekivanja da se to graniči s ludilom jednim lepim, pa naredni dan, ispod svetlucave jelke – sve lepo i najsvetlucavije na svetu što samo tebe čeka. Zamisli: sve tvoje dedamrazaste želje – ostvarene! Ako neka i nije, tu i tamo malo se smoriš, ali papir nastavi da šuška, i tražiš tragove (možda mu se brada zakačila za jelku pa je mrva kao ostala), i smeješ se očiju velikih kao dva užarena, radosna sunca.

…A onda i porasteš, pa poželiš da i ti nekog obraduješ onako kako si ti bivao obradovan kad si bio mali. I to kad prvi put vidiš kako se nečije oči šire u osmeh, pa kako to celo lice postaje jedna velika usta i jedno veliko, lepo, nasmejano srce, pa što je to nešto baš najdivnije na svetu valjda.
I, šta znam, valjda tako nekako i preboliš to što nema ni Deda Mraza, ni Uskršnjeg Zeke, ni to što ti rođendani više nisu skup rodbine, poklona i loše muzike. Na red dođu oni sitni, usputni znaci pažnje kojima ti obraduješ nekog ili neko tebe: čokoladice sa slatkom porukom ubačenom u torbu, u prolazu, pa ručno pravljeno ovo i ono, pa sitni novci i krupne reči, pa samo reči kad se nema ni za šta drugo.

I pravo da vam kažem, ja skidam taj šuškavi papir sa milion i jednog poklona i dan danas. Neki od njih uopšte ne postoje, neki od njih se nikad ne dese, al’ ima ih par koje celog života sanjam i koji mi i dalje traju. I sve šuška i šuška i ceo mi se svermi trese svake godine od tog lepog iščekivanja. I sve čekam (šta čekam – znam!) doći će mi jednom taj Deda Mraz i doneti to što sam mu tražila inače se ovaj život ama uopšte ne računa.

30 days of kindness
Dan 07. – Pokloni nekome nešto ‘nako bez povoda <3

1907532_901764789884819_3557294312927455261_n

Kad porastem ‘ocu da budem sačinitelj personalizovanih giftova po porudžbini.

#30daysofkindness #day07 #sister <3

Ako nešto ‘oćeš da mi pokloniš – slobodno, poklon uvek može!

dijana knezevic, violently happy, dijana, knezevic, nova godina, novogodisnja lista, zelje, novogodisnje zelje, pokloni, iznenadjenje,

Ja stvarno nisam luda  za tradicijom, za žurkama, za ovim i onim, ali ti kao veliki datumi i ti veliki i mali pokloni u njima… ne znam, ja njih stvarno volim. I nije da sam sebična. Volim i ja da poklanjam. Samo, ovoga puta mi se nešto hoće da sam razmažena i mala i da posle toliko – i – toliko vremena jednu lepu listu želja sastavim.

To – do liste ne volim. Jok. Ali želja uvek imam.

Evo, za ovu Novu godinu bih htela bar polugodišnju pretplatu na NIN. Treba mi i stvarno nemam tih 1oo+ dinara nedeljno, iako je to jedna  i po kutija mojih cigara manje. Ne mogu da se odričem. Bilo čega. Neću.

Htela bih i jedan zagrljaj. To je mala želja. Ali ja bih htela jedan stvarno veliki i jak zagrljaj. Ono, da mi se skoro polomi telo. Eto tako jak. I da dugo traje.

Cigare uvek mogu. Šteka. Kutija. Jedna cigara, lepo, mašnicom uvezana. Kako god.

Važno mi je, stvarno, ako ćeš mi već poklanjati nešto opipljivo, da bude upakovano. Ne kao govno na astalu. Ali govno na astalu sa mašnicom već može. To liči na poklonjeno s pažnjom. To volim.

Može za Novu godinu i jedan osmeh. Onaj, uz pogled ispod obrva. Tako neki. Šmekerski. O Džejmsdinovskom ili Marlonbrandovskom da ne pričam.

Može i neka lepa pesma. Malo setna, šta znam, ja to tako volim. Da ima neku laganu melodiju. I lep glas da je peva. Ženski, recimo. Ili može i muski. Hrapav. Samo bez Koena. Dosta je bilo Koena i plavih raincoat-ova i knjige čežnje i svega.

Kad smo kod muzike, sve džez – lepo može. U stvari, sve džez je uvek bar malo lepo. Kad je džez – tužno meni to bude još više lepo. Zato može neka Četbejkerovska. Ono, da rasplače.

I seks jedan može. Ili više njih. Bolje više njih. Ne lep i ne setan i ne lagan. Jedan stvarno dobar seks može. Onako, da me sve boli. Da bude ružnih a lepih reči i tih stvari. To može. To u stvari mora. Neću da slavim Novu godinu bez toga. Ni da želim. Bilo šta da želim.

Može pismo. Pravo. Sa markicom, rukom napisano. Ne mora u njemu da piše ništa posebno. Posebno ne ljubavno. Može da piše samo “Ćao. Budi dobro. Ja sam pijan.” Ja ću biti srećna. I pijana. To može. To je novogodišnje.

Bilo šta sa mirisom vanile dolazi u obzir. Kupke, parfemi, šunka. Sve.

Minđuše – baš razne mogu i trebaju. Uopšte, sve neke ručno rađene stvari mogu. Baš sve. I ako ima jedna kutija, ručno spravljena, a u njoj – ništa, meni će ona biti baš draga.

Ali nije da bih se bunila i kod nekog skupog poklona. Štikli ima lepih, ali ih ja baš i ne volim. Čizme već mogu. Obavezno kožne. Lakovi za nokte – svih boja. Karmini mi ne trebaju. Donji veš, podvezice, samodržeće čarape, svilenkaste spavaćice, topli džemperi – sve to može, sve to hoću.

Meni je lako pokloniti. I kad je skupo i kad je jefitino. Ja sve pomalo volim. I ono što mi ne treba mogu da volim, jebiga. Zato, kažem, mogu i štikle. I karmini. Da crtam po ogledalima. Ja ne znam da crtam, ali volim. I satovi mi ne trebaju (njih u stvari ne volim), ali mogu. Ukrašavaću ih glinom i vaditi im baterije. Ili može sat bez baterije. Bez kazaljki ne može. Njih ima lepih, onih finih, divne izrade.

Može neki dobar fotoaparat. Ili kamera. (samobahato, samobahato)

Može i rušenje i dizanje sistema. Kompjuter će da mi umre pre nego što stignem da izmontiram sve što želim da izmontiram. Ako mi to neko ne pokloni – to ću morati da smestim na to – do listu, a ja ne volim to – do liste.

Može, evo, pranje suđa. Još bolje – usisavanje. Usisavanje kompltnog stana bi bio baš jedan lep poklon. Ubijanje paukova i skidanje paučine isto. Treba mi i novi sunđer. I litre tečnosti za suđe. Sunđer mi se gadi i onda stavim previše te tečnosti i onda ona brzo nestane. Htela bih da neko na to misli.

Knjige nisam pomenula, ali knjige uvek mogu. Od Kundere bilo šta. Od Bukovskog – pesme. One mi fale u kolekciji. Bilo šta iz Erotikon kolekcije. (One su jeftine, ima ih po uličnim rasprodajama često. Ali ja ovde ne vidim dosta uličnih rasprodaja.) Dnevnik Anais Nin isto može. Čitala sam ga, ali ga nemam, a ‘oću da ga imam.

Tabakera bi isto bila kul. Neka fina, ženska, za slims cigare, jebiga.

Kućicu za brarbkike ‘oću od kad sam bila mala. Videla sam jednom jednu jako lepu u Mađarskoj. Divno veliku! Za sve barbike koje sam tada imala (42 prave i 30 plastičnih). Samo da znaš, to je jedina roza stvar koja može.

I ne znam, jebiga. Može još svasta. Novi escajg, nekoliko rokovnika, lepih hemijskih olovki što tanko pišu, sveska – sa čim god – tvojom rukom ispunjena, pepeljara (velika i duboka), mnogo kafe, hrana za psa i igračke za psa, i dopuna (mogu da je potrošim baš na tebe i šaljem ti neke lepe poruke, kakve god hoćeš, o proleću il’ zimi), može i samo jedan baš topao pogled (takve stvari uvek budu dosta).  Može i da se nekada praviš da me razumeš dok pričam o nečemu, a ti nemaš pojma o čemu pričam. Možeš (to bi bilo stvarno plemenito) da spališ sve stvari koje sam pisala u periodu od 25. 01. 2009 – 18. 08. 2011. Nije da tu nije bilo i finih stvari, ali i te fine imaju u sebi toliko gnusnog da je bolje da se to ne čuva. Umesto toga, možeš da budeš nekada bezrazložno toliko divan da ja sednem i napišem sve neke nove i lepe stvari, tobom ispunjene. Eto, to može. Mogu i da ti ih poklonim posle.

Imam ja još želja. Ako ovo bude malo – ti pitaj. Želja je i da me neko pita šta hoću za Novu godinu, jebiga.

- Šta hoćeš da ti poklonim za Novu godinu?

- Brate, bolje me pitaj šta neću.

- Šta nećeš?

- Sneg ne bih.

Dijana Knežević

PAGE TOP