Tag : prolaznost

6 posts

Mislim da je na svetu malo stvari koje volim toliko koliko volim poklone.
Ima onih pogleda od kojih te prođe jeza (iz prvog, ne iz trećeg puta), ima onih baš nekih najslađih dinja na svetu i tako nečega možda još ima, al’ tu su blizu i pokloni. Pravo jedno čudo od milijardu slojeva u kojem skoro pa jednako uživaš i kad si klinac, i kad malo porasteš, i kad si kao baš veliki i kad skroz omatoriš. I, što je još lepše, možeš u njima da uživaš i dok ih poklanjaš i dok ih daješ! Zamisli tu dvosmernu radost!

Rođendan mi je negde odmah iza ćoška i mislim se ovih dana: sve nekako, bre, ne mogu da prebolim ono kad se od rođendana pravi totalna fešta. Dobro, lažem sad malo, jer svu onu gužvu koja se oko rođendana stvori, te milijardu rodbine, to puštanje pesme s mojim imenom, e, to sve baš jako ne volim. Ali ono uzbuđenje, kao: tri puta ljubljenje, kulturno, i ubaci ti usputno u ruku neku kesicu šuškavu i ceo taj ritual dok je blago ispipavaš usput (a ne smeš odmah da otvoriš; nauče te, zlobnici, da nije pristojno), pa da l’ je knjiga, da l’ je majica, ili jao, vidi ovo, nemam pojma šta je, može biti sve na svetu! Ta mala igra pogađanja koju igaš sam sa sobom i tim šuškavim čudom u rukama, koje može da bude sve šta poželiš, koliko je to samo lepo!
Kad sam bila mala, sećam se, i dobijem za rođendane ili Nove godine neku paru (u tom periodu, svaki komad novaca je bio samo „neka para“ bez da znaš brojku, precizno), to je bilo valjda nešto najtužnije što može da mi se desi. Ubijena je sva radost iščekivanja, nema igre mašte i pogađanja, samo jedno mrtvo parče papira što tu ped tobom stoji, i nisi valjda lud da brojiš nule. To je sve dupla nula, bre!

10494768_10203627333019407_6617826226288540485_n
Sa slatkišima je već bila druga priča. Njima sam se uvek prilično radovala, čak i kad naiđem na neke koje ne volim tako mnogo. Ipak, eto, ima tog rovarenja, papira što šuška pod prstima, pa onda smažeš zalogaj i sa samim sobom iščekuješ da li je lepo ili bljak. To je već nešto. Tu mašta šljaka samo tako!
A da vam ne pričam tek o tome šta je jedan Deda Mraz mogao da znači u tom takvom svetu sazdanom od poklona, od pahuljičastih poklona koji samo tebe traže. (Ni Deda Mraza i to što ga, bezobraznika, nema, nikad neću preboleti.) Pa, to nije bilo puno poklanjanje, nego – zamisli samo! – ti čak pišeš svoje želje tom nekom, sve kao s mišlju da ih on ionako sve uvek ispuni, i onda čekaš i čekaš i čekaš, i tog 31. odlaziš na spavanje toliko uznemren radošću iščekivanja da se to graniči s ludilom jednim lepim, pa naredni dan, ispod svetlucave jelke – sve lepo i najsvetlucavije na svetu što samo tebe čeka. Zamisli: sve tvoje dedamrazaste želje – ostvarene! Ako neka i nije, tu i tamo malo se smoriš, ali papir nastavi da šuška, i tražiš tragove (možda mu se brada zakačila za jelku pa je mrva kao ostala), i smeješ se očiju velikih kao dva užarena, radosna sunca.

…A onda i porasteš, pa poželiš da i ti nekog obraduješ onako kako si ti bivao obradovan kad si bio mali. I to kad prvi put vidiš kako se nečije oči šire u osmeh, pa kako to celo lice postaje jedna velika usta i jedno veliko, lepo, nasmejano srce, pa što je to nešto baš najdivnije na svetu valjda.
I, šta znam, valjda tako nekako i preboliš to što nema ni Deda Mraza, ni Uskršnjeg Zeke, ni to što ti rođendani više nisu skup rodbine, poklona i loše muzike. Na red dođu oni sitni, usputni znaci pažnje kojima ti obraduješ nekog ili neko tebe: čokoladice sa slatkom porukom ubačenom u torbu, u prolazu, pa ručno pravljeno ovo i ono, pa sitni novci i krupne reči, pa samo reči kad se nema ni za šta drugo.

I pravo da vam kažem, ja skidam taj šuškavi papir sa milion i jednog poklona i dan danas. Neki od njih uopšte ne postoje, neki od njih se nikad ne dese, al’ ima ih par koje celog života sanjam i koji mi i dalje traju. I sve šuška i šuška i ceo mi se svermi trese svake godine od tog lepog iščekivanja. I sve čekam (šta čekam – znam!) doći će mi jednom taj Deda Mraz i doneti to što sam mu tražila inače se ovaj život ama uopšte ne računa.

Da mi je,
recimo,
još šest života,
šta bih ja sve mogla,
ej.

Uzela bih,
recimo,
i odlučila u jednom od njih
da budem cirkusantkinja.
Kakav spoj
ciganske krvi
plesa i igre.
Kakva groteskna:
maltretirane životinje
i moje telo
razapeto
na trapezu.
Al mogla bih,
što da ne.
To je samo jedan od tih sedam,
koliko bi ih ukupno imala.
Lako bih se u nekom od ostalih
odmorila
od svog tog
uzbuđenja i užasa.
Bar nikad ne bih imala kuću.
U ovom jednom
doveka ću, čini mi se,
da je tražim.

U drugom životu mogla bih,
recimo,
najopuštenije
da imam dvesto ljubavnika.
Dvesto ljubavnika,
znaš ti šta je to.
Celodnevan posao.
Sve druge obaveze
bih morala da ukinem
da bih njih postigla.
Al sigurno bi bilo lepo.
Malo valjuškanja u postelji,
malo pomućene svesti,
ruke što su uvek blizu bedara,
gomile tela
i mirisa
i sigurno bi i to dosadilo.
A onda bih mogla
već nekom drugom životu
da se vratim.

U trecem bih,
recimo,
mogla ponovo da pušim.
Samo,
da se razumemo,
povećala bih kolicinu
na bar pet kutija.
Mogla bih da crknem,
da najopuštenije crknem
i da me nimalo nije briga
jer znam da imam bar još četri života
na raspolaganju.
Zamisli kakav je to luksuz
da možeš crći tek tako
i da ti je svejedno.

Četvrti život,
ceo,
spiskala bih
na te neke tumore života:
strah,
suze,
gorčinu
i sve nek ide dođavola.
Zamisli samo kako bi to bilo lepo
da kad si tužan
samo se iz jednog u drugi život
najelegantnije prebaciš
i – očajavaš.
Opušteno,
najopuštenije očajavaš
a da jedan,
na primer,
sav lep i upeglan život
nisi ni dirnuo.
(Ne kažem da bih ja
taj upeglan život
uopšte i imala,
ali volim tako
da probam da zamislim.)

Peti život bi već
valjalo potrošiti
isključivo na lepo.
Pola vremena
usrećivati
one oko sebe,
a pola vremena – sebe lično.
Zamisli na šta bi sreća ličila
kada bi bila neokrnjena, ej.
Pa čovek bi prosto morao
sav blesavo nasmejan
da ide ulicom
i smeje se ljudima u lice
i priča im sve neke tople
gluparije.
U svemu tome,
ja bih se sigurno
od lepog zaboravila
toliko da možda ne bih stigla
sve one ostale živote
pošteno da odživim.
Al šta me briga,
može mi se.
Zato bi ih imala toliko,
tih sedam celih.

E zato, u šestom životu,
tu bi možda
trebalo da imam i tu jednu cerku.
Mogla bih onda da je naučim
sve što sam u tih sedam zivota
saznala.
Plela bih joj kikice
i pričala tužne priče
o ušminkanoj mladosti
i nadala bih se
da će sve uraditi bolje,
a ona sigurno neće,
jer to tako biva.

A sedmi život,
čoveče,
šta bih u sedmom.
Možda bih se opet pitala
na šta sam potrošila ovih šest
i možda bih ko i sada
gledala ljude po ulicama
i gradskim prevozima
i njihove oči
kako od sjajnih postaju vodnjikave
i pitala se da li im je žao
i da li je meni žao
svega što je moglo,
a nije.
Možda se ta strepnja,
ta nostalgija glupa
za svim i ni za čim,
možda se ona
ni u jednom od šest života
ne bi stigla potrošiti,
pa bih svejedno stigla
da stalno se plašim
da sve mi izmiče.
***

Kako smo prokleti,
večnom glađu prokleti,
u svojim lutanjima.
K’o muva bez glave
u ovaj jedan život
svih sedam bih da strpam.
Dođavola,
znojim se
pokušavajući da nađem načina
da ispod slojeva dana,
kad skinem pokrivač sa svoga tela
neku od svojih dvesto ja
ne povredim.
Pred ogledalom
svako jutro
biram onu
koja najbolje mi se danas
uz oči slaže.
Onda izađem na ulicu
i kad vidim ljude
i vreme kako klizi
ponovo sam gola
i svi mi na čelu
vide dušu.

Dođavola sa sedam života
kad ni sa ovim jednim ne znaš šta bi.

tumblr_la0ctqK3Bf1qbzxy5o1_500

Budi se. On otvara oči brzo i odlučno, kao da ga bog zna šta očekuje na javi.
Obuva papuče, one sive, karirane, matore. Leva je malo bušna na palcu. Samo ga bol u predelu leđa podseća na godine u kojima je. I ogledalo. Inače se iznutra oseća bar trideset godina mlađim. Možda i više. Možda se još uvek oseća kao pubertetlija. S malo manje entuzijazma, doduše, ali tako nekako. Sav je trapav sebi i dalje. Sav razbarušen – kao – jer na glavi jedva da i ima šta da mu se razbaruši.
Umiva se. Pljuska hladnu vodu u lice. Tupo gleda u ogledalo. Ne oseća se kao ono što vidi. Nimalo. Nimalo. Skoro da bi pitao ko je taj starac kog gleda, ali zna on dobro ko je. Samo ne vidi kako se to slaže sa onimu njemu. Bezveze. Prolaznost je glupava. Znao je to i pre tih trideset.
Pere požutele zube, začešljava ono što je ostalo od kose, oblači kaput dobijen za tridesepetogodišnjicu braka i napušta stan.
Na ulici je hladno, ali ga čudno greje prisustvo ljudi razbacanih po trotoarima i ulicama. Korača užurbano. Bol u levoj butini. Korača užurbano. Kasni na posao. Korača užurbano. Ulazi u tramvaj.
U tramvaju jedva se provlači do slobodnog mesta. Primecuje ženu, lepu, što mu ide u susret i seda pored njega. U načinu na koji je posmatra i oseća pored sebe ne postoji ništa seksualno. Zapravo, jedva da postoji išta fizički, mada je gleda stvarno upadljivo i blago je opijen svežinom njene mlade puti, ali sve na tome ostaje. Nema uzbuđenja. Devojka se čini ljubaznom. Veoma je mlada. Možda žuri na posao, ali verovatno na fakultet. Misli na svoje godine. Gleda ljude svojih godina. Čini mu se da još ima vreme da se dogodi ono neko čudo koje je, na isti način, čekao i sa svojih 15 i 25 i 35 i sada kada više ne zna da li išta i sme da čeka. Čini mu se da još ima vremena da kao nešto strašno prelomi i onda promeni svoj život u korenu i odjednom postane onaj koji je sanjao da će biti, i odjednom se nađe na listi najbogatijih, i odjednom počnu da ga žele sve one mlade žene, a njemu to nije važno, i odjednom kupi litre i litre viskija i ispije ih sam u svom kupatilu i skonča kao i svi slavni. Šta bi falilo.
Preseče ga oštar bol u leđima. Izlazi nasledećoj stanici. Žuri. Žuri. Žuri. Oko njega zgrade, gomile zgrada. Žuri. Spotiče se. Žuri i vidi nebo. Žuri i vidi ptice. Žuri i oseća mirise ženskih parfema pomešane u vazduhu. Žuri i – za trenutak ponovo ima onih 25.
Žuri. Žuri. Trči. I sva mladost razbrarušena se prosipa po ulici. Žuri. Trči. Poskakuje. Ništa ga ne boli. Ništa ga ne boli.
Tako je sigurno i kada prestaneš da osećaš uopšte.

tumblr_kyojnzplnK1qaxcjmo1_500

Viđam ga gotovo svakog dana. Kupuje u marketu u kom i ja. Žene iz marketa, ozbiljnih lica, govore da se dorigira. Gurkaju se laktovima, kolače jedna na drugu velikim očima i pokazuju na njega. On je visok i lep i ima oči sa više života u njima nego sve te žene iz iz marketa zajedno. Oči su mu veoma svetlo plave, a kosa tamna. Mislim da nema vise od 33. Zimi nosi crnu vijetnamku, a leti je u kariranim kosuljama koje nonšalantno vise sa njegovog ne previše mršavog tela.

Kada nije polubudan dok čeka u redu kraj kase, onda je duhovit. Ponekad se obrati ponekom ko je ispred ili iza njega. Ima lep glas, ali rečenice koje izgovara je često teško razumeti. Žene u marketu pričaju da je obrazovan. Kažu da mu je i otac obrazovan, neki pravnik valjda, tako kažu. On je uvek čist i mirise lepo i uvek mi je tužno kad gledam te plave oči u kojima jasno mogu da vidim da je sve što one kažu istina. Dok stoji ispred mene, ja bih ga pomilovala po potiljku, tek tako, eto, usput, kao da mu kažem da ga razumem, da mi je žao, da tako nešto kažem što je malo i bezvezno i ne znači ništa, jer nemam pojma ni šta je, ni kako je, ni zašto je. Zato stojim iza njega mirna, skoro pa ukopana, nekad malo vlažnijih očiju, a tete se okolo gurkaju. Ne zbog mene, naravno, nego zbog njega koji sa malo zateturao i onda nešto nerazgovetno procedio kroz još uvek lepe, bele zube.

Ponekad je sa njim i jedna žena, mozda pet ili osam godina starija od njega. Ne znam da li mu je to prijateljica, devojka, ljubavnica, sestra. Često se čine veoma srećnima, mada su uglavnom ozbiljni. On sporo pakuje namirnice, ona ga požuruje, on priča nešto, kao usput, ona se ponekad nasmeje, a ponekad ga krišom povuče za rukav ili mu, ako baš mnogo i svašta priča, ozbiljnog lica kaže da ćuti. Ona ima gustu, tamno crvenu kosu i oči su joj tužnije nego njegove, ali u njenima ne vidiš nista od onoga o čemu te žene pričaju. U njegovima vidiš i da nije tu, a u njenima – svu težinu sveprisutnosti, te stalne, stalne budnosti i za sebe i za drugog. Vidiš tu divnu brigu čak i u načinu na koji ga kao prekorno povuče za rukav dok govori besmislice, i u tome kako mu govori da požuri i da bude tih, i u tome kako ne diže glavu i ne gleda u druge ljude što ih gledaju.

Jednom su koračali, sećam se, on se smejao i povremeno bi se zateturao, pa bi ga ona vukla za džep od jakne. Napolju je bilo snega i sve je bilo prljavo i nikakvo. Činio se divno čistim na tom snegu, sa tim lepim, vodnjikavim očima sa bar tri – četri sveta u njima koja će sigurno da nestanu k’o i leto ovog kog nije ni bilo.

Ne znam iz koje budućnosti ćeš doći
i ne znam kako će ti ruke mirisati
na koje rane,
na čeprkanje po kakvim bunarima strasti i uzaludnost.
Slutim tek da bi mogao imati strah od onoga što jesi
i goruću želju da saznaš sve što ja jesam.
A ni kod mene ne bi bilo drugačije.

O, buduća ljubavi,
kako je lepo znati da postojiš!

Moguće da ćeš reći kako je lepo
što poeziju nisam ostavila
a ostavljaju je svi
i moguće da ću ti reći:
Čitavog života sam sanjala da neko
mene i moje pesme
vidi razodenute.
A ti ćeš nas gledati
i izvrnute naopačke.
I grišćeš mi belu put,
tu ispod vrata,
dok sakrivam se ispod tvojih ruku,
jer tu se najlepse rasplamsam.

O, buduća ljubavi,
kakvim ćemo se očima mi to gledati?

Ja ću tada, znaš,
već biti umorna
od svih onih koji su kroz dane i godine prošli
a nisu bili ti.
I ti ćeš tada već biti gladan
neke koja će goreti trajno.
A ja ću drhtati pred oltarom tvoga tela,
poklanjati se bogovima strasti
i tu,
baš tu,
na kolenima,
pred tobom i tobom,
zakleću se da ću uvek istovetna goreti za vas.

O, buduća ljubavi,
kakvi će nam biti ti udovi istrošeni
od zaludnog lutanja?

Ne boj se,
reći ćeš mi,
ovde nas neće naći.
I ja ću znati da su mi umorna stopala
konačno na sigurnom
pa ću se priviti uz tebe,
dok koža mi ustreptala gori
i šaputati kako sada konacno imamo vremena
da razbistrimo sve,
da dokusurimo i Miljkovica i vatru
i sve u vražiju mater.
Malo će ti ruke postati grube.
I malo će mi goditi.

O, buduća ljubavi,
kako su lepe naše buduće radosti.

Ako mi rodiš ćerku,
reći ćeš mi,
ta će sigurno mirisati
na vanilu i maline.
A sina,
kažem,
a sina.
On na džunglu i divljinu,
tako mora.
I sve ću ti verovati
dok se se snovi
kao uplašeni psići,
kao sva naša nerođena deca,
gurkaju oko mojih napupelih grudi.

Ti si bog metafora,
vrištaću ti
svaki put kad nešto novo izmislim
i ti ćeš znati
da je to za tebe.

O, buduća moja ljubavi,
vidi kako nam je lepo
u ovoj prošlosti.

Ja s tobom neću stariti,
ali ako se baš i dogodi
jasno je da će to biti
najbolja moguća starost
za nas oboje.

Sigurno ćeš već nešto smisliti
pa me jutrima pitati
s kim sam se ponovo
krišom u postelji grlila
dok ti spavaš,
mator i gluv,
pa mi je koža tako izgužvana.
Nisam ni sa kim, stvarno!
Ja ću se kao pravdati
i pokazivati ti sva ona mesta
na kojima
koža mi je jos uvek glatka.
I ti ćeš ih verovatno takve ljubiti.

O, moja ljubavi,
moja buduća ljubavi,
kako smo lepi i kad dogorevamo.

Ja ti, znaš, neću pričati o pepelu.
Neumesno je.
A nekako mi je i glupavo
da nešto tako najveće
kao ti i ja,
da i to prođe,
da i sve prođe.

E, moja buduća ljubavi,
ispod rebra ću te sakriti,
večnost nam kupiti,
uvek da te rodim,
uvek da ljubim,
kad život,
kurva,
neće kako hoćemo.
A hoćemo zauvek.

Dijana Knežević

tumblr_lptfmxie9p1qlnybeo1_500

PAGE TOP