Mislim da je na svetu malo stvari koje volim toliko koliko volim poklone.
Ima onih pogleda od kojih te prođe jeza (iz prvog, ne iz trećeg puta), ima onih baš nekih najslađih dinja na svetu i tako nečega možda još ima, al’ tu su blizu i pokloni. Pravo jedno čudo od milijardu slojeva u kojem skoro pa jednako uživaš i kad si klinac, i kad malo porasteš, i kad si kao baš veliki i kad skroz omatoriš. I, što je još lepše, možeš u njima da uživaš i dok ih poklanjaš i dok ih daješ! Zamisli tu dvosmernu radost!
Rođendan mi je negde odmah iza ćoška i mislim se ovih dana: sve nekako, bre, ne mogu da prebolim ono kad se od rođendana pravi totalna fešta. Dobro, lažem sad malo, jer svu onu gužvu koja se oko rođendana stvori, te milijardu rodbine, to puštanje pesme s mojim imenom, e, to sve baš jako ne volim. Ali ono uzbuđenje, kao: tri puta ljubljenje, kulturno, i ubaci ti usputno u ruku neku kesicu šuškavu i ceo taj ritual dok je blago ispipavaš usput (a ne smeš odmah da otvoriš; nauče te, zlobnici, da nije pristojno), pa da l’ je knjiga, da l’ je majica, ili jao, vidi ovo, nemam pojma šta je, može biti sve na svetu! Ta mala igra pogađanja koju igaš sam sa sobom i tim šuškavim čudom u rukama, koje može da bude sve šta poželiš, koliko je to samo lepo!
Kad sam bila mala, sećam se, i dobijem za rođendane ili Nove godine neku paru (u tom periodu, svaki komad novaca je bio samo „neka para“ bez da znaš brojku, precizno), to je bilo valjda nešto najtužnije što može da mi se desi. Ubijena je sva radost iščekivanja, nema igre mašte i pogađanja, samo jedno mrtvo parče papira što tu ped tobom stoji, i nisi valjda lud da brojiš nule. To je sve dupla nula, bre!
Sa slatkišima je već bila druga priča. Njima sam se uvek prilično radovala, čak i kad naiđem na neke koje ne volim tako mnogo. Ipak, eto, ima tog rovarenja, papira što šuška pod prstima, pa onda smažeš zalogaj i sa samim sobom iščekuješ da li je lepo ili bljak. To je već nešto. Tu mašta šljaka samo tako!
A da vam ne pričam tek o tome šta je jedan Deda Mraz mogao da znači u tom takvom svetu sazdanom od poklona, od pahuljičastih poklona koji samo tebe traže. (Ni Deda Mraza i to što ga, bezobraznika, nema, nikad neću preboleti.) Pa, to nije bilo puno poklanjanje, nego – zamisli samo! – ti čak pišeš svoje želje tom nekom, sve kao s mišlju da ih on ionako sve uvek ispuni, i onda čekaš i čekaš i čekaš, i tog 31. odlaziš na spavanje toliko uznemren radošću iščekivanja da se to graniči s ludilom jednim lepim, pa naredni dan, ispod svetlucave jelke – sve lepo i najsvetlucavije na svetu što samo tebe čeka. Zamisli: sve tvoje dedamrazaste želje – ostvarene! Ako neka i nije, tu i tamo malo se smoriš, ali papir nastavi da šuška, i tražiš tragove (možda mu se brada zakačila za jelku pa je mrva kao ostala), i smeješ se očiju velikih kao dva užarena, radosna sunca.
…A onda i porasteš, pa poželiš da i ti nekog obraduješ onako kako si ti bivao obradovan kad si bio mali. I to kad prvi put vidiš kako se nečije oči šire u osmeh, pa kako to celo lice postaje jedna velika usta i jedno veliko, lepo, nasmejano srce, pa što je to nešto baš najdivnije na svetu valjda.
I, šta znam, valjda tako nekako i preboliš to što nema ni Deda Mraza, ni Uskršnjeg Zeke, ni to što ti rođendani više nisu skup rodbine, poklona i loše muzike. Na red dođu oni sitni, usputni znaci pažnje kojima ti obraduješ nekog ili neko tebe: čokoladice sa slatkom porukom ubačenom u torbu, u prolazu, pa ručno pravljeno ovo i ono, pa sitni novci i krupne reči, pa samo reči kad se nema ni za šta drugo.
I pravo da vam kažem, ja skidam taj šuškavi papir sa milion i jednog poklona i dan danas. Neki od njih uopšte ne postoje, neki od njih se nikad ne dese, al’ ima ih par koje celog života sanjam i koji mi i dalje traju. I sve šuška i šuška i ceo mi se svermi trese svake godine od tog lepog iščekivanja. I sve čekam (šta čekam – znam!) doći će mi jednom taj Deda Mraz i doneti to što sam mu tražila inače se ovaj život ama uopšte ne računa.
