ViolentlyHappy
Mislim da je na svetu malo stvari koje volim toliko koliko volim poklone. Ima onih pogleda od kojih te prođe jeza (iz prvog, ne iz trećeg puta), ima onih baš nekih najslađih dinja na svetu i tako nečega možda još ima, al’ tu su blizu i pokloni. Pravo jedno čudo od milijardu slojeva u kojem
Da mi je, recimo, još šest života, šta bih ja sve mogla, ej. Uzela bih, recimo, i odlučila u jednom od njih da budem cirkusantkinja. Kakav spoj ciganske krvi plesa i igre. Kakva groteskna: maltretirane životinje i moje telo razapeto na trapezu. Al mogla bih, što da ne. To je samo jedan od tih sedam,
Budi se. On otvara oči brzo i odlučno, kao da ga bog zna šta očekuje na javi. Obuva papuče, one sive, karirane, matore. Leva je malo bušna na palcu. Samo ga bol u predelu leđa podseća na godine u kojima je. I ogledalo. Inače se iznutra oseća bar trideset godina mlađim. Možda i više. Možda
Viđam ga gotovo svakog dana. Kupuje u marketu u kom i ja. Žene iz marketa, ozbiljnih lica, govore da se dorigira. Gurkaju se laktovima, kolače jedna na drugu velikim očima i pokazuju na njega. On je visok i lep i ima oči sa više života u njima nego sve te žene iz iz marketa zajedno.
Ne znam iz koje budućnosti ćeš doći i ne znam kako će ti ruke mirisati na koje rane, na čeprkanje po kakvim bunarima strasti i uzaludnost. Slutim tek da bi mogao imati strah od onoga što jesi i goruću želju da saznaš sve što ja jesam. A ni kod mene ne bi bilo drugačije. O,
Poslednje komentarisano