Tag : sreca

17 posts

Mislim da je na svetu malo stvari koje volim toliko koliko volim poklone.
Ima onih pogleda od kojih te prođe jeza (iz prvog, ne iz trećeg puta), ima onih baš nekih najslađih dinja na svetu i tako nečega možda još ima, al’ tu su blizu i pokloni. Pravo jedno čudo od milijardu slojeva u kojem skoro pa jednako uživaš i kad si klinac, i kad malo porasteš, i kad si kao baš veliki i kad skroz omatoriš. I, što je još lepše, možeš u njima da uživaš i dok ih poklanjaš i dok ih daješ! Zamisli tu dvosmernu radost!

Rođendan mi je negde odmah iza ćoška i mislim se ovih dana: sve nekako, bre, ne mogu da prebolim ono kad se od rođendana pravi totalna fešta. Dobro, lažem sad malo, jer svu onu gužvu koja se oko rođendana stvori, te milijardu rodbine, to puštanje pesme s mojim imenom, e, to sve baš jako ne volim. Ali ono uzbuđenje, kao: tri puta ljubljenje, kulturno, i ubaci ti usputno u ruku neku kesicu šuškavu i ceo taj ritual dok je blago ispipavaš usput (a ne smeš odmah da otvoriš; nauče te, zlobnici, da nije pristojno), pa da l’ je knjiga, da l’ je majica, ili jao, vidi ovo, nemam pojma šta je, može biti sve na svetu! Ta mala igra pogađanja koju igaš sam sa sobom i tim šuškavim čudom u rukama, koje može da bude sve šta poželiš, koliko je to samo lepo!
Kad sam bila mala, sećam se, i dobijem za rođendane ili Nove godine neku paru (u tom periodu, svaki komad novaca je bio samo „neka para“ bez da znaš brojku, precizno), to je bilo valjda nešto najtužnije što može da mi se desi. Ubijena je sva radost iščekivanja, nema igre mašte i pogađanja, samo jedno mrtvo parče papira što tu ped tobom stoji, i nisi valjda lud da brojiš nule. To je sve dupla nula, bre!

10494768_10203627333019407_6617826226288540485_n
Sa slatkišima je već bila druga priča. Njima sam se uvek prilično radovala, čak i kad naiđem na neke koje ne volim tako mnogo. Ipak, eto, ima tog rovarenja, papira što šuška pod prstima, pa onda smažeš zalogaj i sa samim sobom iščekuješ da li je lepo ili bljak. To je već nešto. Tu mašta šljaka samo tako!
A da vam ne pričam tek o tome šta je jedan Deda Mraz mogao da znači u tom takvom svetu sazdanom od poklona, od pahuljičastih poklona koji samo tebe traže. (Ni Deda Mraza i to što ga, bezobraznika, nema, nikad neću preboleti.) Pa, to nije bilo puno poklanjanje, nego – zamisli samo! – ti čak pišeš svoje želje tom nekom, sve kao s mišlju da ih on ionako sve uvek ispuni, i onda čekaš i čekaš i čekaš, i tog 31. odlaziš na spavanje toliko uznemren radošću iščekivanja da se to graniči s ludilom jednim lepim, pa naredni dan, ispod svetlucave jelke – sve lepo i najsvetlucavije na svetu što samo tebe čeka. Zamisli: sve tvoje dedamrazaste želje – ostvarene! Ako neka i nije, tu i tamo malo se smoriš, ali papir nastavi da šuška, i tražiš tragove (možda mu se brada zakačila za jelku pa je mrva kao ostala), i smeješ se očiju velikih kao dva užarena, radosna sunca.

…A onda i porasteš, pa poželiš da i ti nekog obraduješ onako kako si ti bivao obradovan kad si bio mali. I to kad prvi put vidiš kako se nečije oči šire u osmeh, pa kako to celo lice postaje jedna velika usta i jedno veliko, lepo, nasmejano srce, pa što je to nešto baš najdivnije na svetu valjda.
I, šta znam, valjda tako nekako i preboliš to što nema ni Deda Mraza, ni Uskršnjeg Zeke, ni to što ti rođendani više nisu skup rodbine, poklona i loše muzike. Na red dođu oni sitni, usputni znaci pažnje kojima ti obraduješ nekog ili neko tebe: čokoladice sa slatkom porukom ubačenom u torbu, u prolazu, pa ručno pravljeno ovo i ono, pa sitni novci i krupne reči, pa samo reči kad se nema ni za šta drugo.

I pravo da vam kažem, ja skidam taj šuškavi papir sa milion i jednog poklona i dan danas. Neki od njih uopšte ne postoje, neki od njih se nikad ne dese, al’ ima ih par koje celog života sanjam i koji mi i dalje traju. I sve šuška i šuška i ceo mi se svermi trese svake godine od tog lepog iščekivanja. I sve čekam (šta čekam – znam!) doći će mi jednom taj Deda Mraz i doneti to što sam mu tražila inače se ovaj život ama uopšte ne računa.

30 days of kindness
Dan 07. – Pokloni nekome nešto ‘nako bez povoda <3

1907532_901764789884819_3557294312927455261_n

Kad porastem ‘ocu da budem sačinitelj personalizovanih giftova po porudžbini.

#30daysofkindness #day07 #sister <3

30 days of kindness
Dan 06. – Ne ubiVaj male, lepe, raspevane, tupkaste vrapce <3

11039300_900937233300908_2149435643974274726_n

Da mogu da biram, ja bih odabrala se uvek probudim ispod nekog lepog drveta i da prva stvar koju vidim po ispadanju iz sna budu voda i pesak, a prvo što čujem, da budu ta priroda i te ptičice i sve to lepo.
Kad već ne mogu da ulovim taj stalan život u šatoru koji je kuća, onda mogu da ulovim neki kraj gde me, onda kad me ne bude alarmi, bude sunce i vrapčići. I godinama sam se radovala tom buđenju. I godinama bih htela da uživam u njemu. I zato kao ovo je važno:

Bacanjem žvaka na ulici ubijamo vrapce i sva ta sitna, raspevana krilata stvorenja!

Nedavno sam naišla na tu neku vest (nije ova, ali sve bitno je tu http://www.telegraf.rs/vesti/beograd/1442189-poslednji-vrabac-u-beogradu-simbol-prestonice-polako-odumire-foto) i nakon nje sam, ipak, par puta bacila tu žvaku na trotoar (voziš rolere, pa se kao pravdaš tim da nisi stigao, nisi se setio i tako), i jebote – grize me savest! Misliš na malog tupkastog vrapca koji će se zaleteti na tu žvaku koju si mogao da ispljuneš pet koraka dalje. I misliš kako više ne može svojim malim tupkastim, raspevanim kljunom da hrani ni seb ni male vrapce.
Onda sam, nakon tih par griža savesti i još par podizanja svojih žvaka sa ulice nakon što ih bacim, počela da ih bacam u kantu ili, ako baš nije pri ruci, u šahtu, ili već tako negde gde se mali tupkasti vrabaca koji lepo peva neće zaleteti.

Ovo je skroz lako i skroz divno i ako si ovo pročitao – ja se stvarno nadam da će da te progoni kod svakog narednog bacanja žvake na ulici <3 i da će onda, narednog proleća, da me budi bar pet vrabaca više.

#30daysofkindness #dan06

30 days of kindness
Dan 05.

Svet je za bar pet nijansi lepše mesto kada nekom nepoznatom pokloniš nešto – ne očekujući baš ništaništa zauzvrat, čak ni hvala.

11390169_900380560023242_5118444169021195049_n

Imala sam neki deseti kindness slatkasti momenat u planu pa sam, sve u nekoj frci, sela negde kod stanice, da kao ulovim net i prosledim neki mail, pa je, tu usput i niotkuda, jedan emigrant, sav veseo i riđokos, nešto pričao – malo sa mnom, malo sa sobom samim. Nisam ga baš nešto mnogo gledala, kao žurilo mi se baš. Pita me usput da li imam neki juice, reko nemam.
Kaže, baš mi lepa boja kose, pita da l je prirodna. Kažem nije.
Kaže – njegova jeste. (Skine kačket i pokaže, da vidim lepo.)
Reko – ja bih volela takvu jednu. (A stvarno je lepa. I stvarno bih je volela.)
I kao, odradim šta sam imala i spakujem komp i krenem. Pita da li me uplašio, kaže da nije hteo. Ja objašnjavam da nije, ali sad mi je već pretoplo i bus će uskoro da mi ode.
I onda usput shvatim da je to – to: kad događaji tebe ulove. Skontam da, zapravo, na dnevnom nivou imamo ovakvih milion malih čuda od kojih svako čeka da ga samo primetimo. Dobro, nema ih baš milion i nije ih obilje i nema ih možda uopšte u svakom danu, ali ovo je totalno bilo – to.
I odem do trafike i kupim mu sok i čokoladicu i kao požurim da ga nađem i taj pogled njegov kad sam mu pružila sok. WOW! Pa to je nešto tako iskreno lepo da moraš da se ježiš na sred ulice.
Kaže: Dude you are awesome! – i smeje se tako skroz super i iskreno.
I ja ništa, odem da ulovim bus i malo sam se smejala onda, šta znam, jedno pola sata onako, baš dosta. I evo sad se još uvek malo smejem.

Koliko je sve to nešto super na ovom svetu samo kad daš malo više od sebe.

#30daysofkindness #dan05

Dan 04. – Napiši thank-you email umetniku koji je na tebe značajno uticao

10384059_899580946769870_8433246646962726446_n

(Jeste, Amanda Palmer divna <3 )

Moram da priznam da ovo malo odlažem. Kao ne stižem (ni danas ni inače), a u stvari stvarno nije lako i kao baš je bezveze da nekome ko od ljudi to “hvala ti” čuje relativno često i ti dođeš i kažeš to isto, ali malo drugačije upakovano.
(A to je ta zamka u koju, zapravo, upadamo, jer smo malo (i malo više) glupkasti pa mislimo da se tako mnogo toga podrazumeva (podrazumevanje je taj posebno velik zajeb!), da lepog uopšte može biti previše, ljudi imaju dovoljno tog “hvala ti”, tog “dirnuo/la si me”, tog “ti si stvarno nešto” ili, u ovom slučaju, “ti si jedno tako moćno biće koje ume da pomeri sve u meni” i još “tih par reči je značilo sve u nekim usranim danima.”
Eto tako neke stvari koje imaju izgleda da zvuče patetično (sreća pa ih ne pišem na maternjem jeziku, tešim se), pa ih onda pišeš i brišeš i tako u nedogled.

Elem, evo sastavljam tih par redova za reći jedno hvala i – još štošta. Samo, to niti mogu da sročim s lakoćom nit umem da podelim sa svetom ovde. :’( :D
Ali ovo je baš lep deo igranja koji je malo manje igra i malo više život, jer u te neke pesme stvarno staje ceo moj svet.
I onda jebiga.
Zato se i ne deli i zato se i ne piše lako.

#30daysofkindness #day04

PAGE TOP